Eliotova poezija

ELIOTOVA POEZIJA
(po F.R. Livisu, Dz. Vilijamsonu i Helen Gardner)
Eliot je prvi u pravom smislu moderni engleski i jedan od prvih evropskih pesnika u 20. veku. Velike novine i uticaj donosi vec njegova preva zbirka pesama Pesme 1909 – 1925.

Najraniji deo knjige datira iz 1917. i vrlo je vazan dogadjaj za englesku liriku – Prufrok. Uvodna pesma za celu zbirku je :

Ljubavna pesma Alfreda Dz. Prufroka

Ona predstavlja potpun raskid sa tradicijom 19. veka. Priroda slika je ovde takva da pokazuje i SLOZENOST PRISTUPA i SUPTILNOST TONA

Kad kazemo slozenost pristupa mislimo na to sto Eliot uspeva da u okvirima jedne pesme obuhvati sirok raspon senzibiliteta i slike: on kombinuje MODERAN SENZIBILITET, urban (sa opisima grada, ali ne vise u deskriptivnom smislu poezije 18 i 19. veka) – kod njega se osecaj camotinje u urbanoj civilizaciji (polumracne ulice, jeftini riblji restorani..) uvek kombinuje sa OSECANJEM STARENJA i trgike starenja i prolaznosti – na licnom i opstem nivou. Razlicite stvari ovde dolaze u neposredan kontakt – od stihova poput: “Starim, starim danimice/Podvijajuc nogavice” koje su i bile predmet kritike u tadasnje vreme, kao nepoetske, do delova kao sto su opis zutog dima i magle koji lutaju gradom i taru ledja o okna prozora i gradskih kanala, koji su poeticni cak i za estetiku 19. veka. Dakle, visoka poeticnost kombinovana sa ironicnim i samoironicnim odnosom prema sebi i svetu. Banalnost i povrsnost modernog coveka izrazavaju stihova poput “Po sobi zene tamo – amo hode/ O Mikelandjelu razgovore vode..” koji se refrenskim ponavljanjem stvaraju osecaj klaustrofobicnosti urbane came.

Dakle, ZABORAVLJENI SU ZAKONI POETSKOG: pesnik uzima sebi na volju da upotrebi bilo koju gradju koja mu se cini vaznom. Ovo je senzibilitet osobe koja punim plucima zivi u svom dobu. Pri svemu tome, ima i delova koji su po ritmu spori i tromi, kao sto su oni prenaglaseno otmeni i pateticni iskazi poput : “Da li smem da uznemirim svemir?” ili u kombinaciji sa karikaturalnim : “I video sam kako mi glavu procelavu/ U plitkoj ciniji nose”. Svesna otmenostuu razocaranju :”Video sam kako trenut moje velicine bledi/ I video sam vecnog lakeja, podrugljivo mi drzi kaput,/ I ukratko, bojao se.”

PORTRET JEDNE GOSPODJE

U sledecoj pesmi je on postigao mnogo veci stepen ravnoteze i istancanosti. Ton je ujednaceniji, ritam je harmonicniji. On se ovde ukazuje kao gospodar i vlasttitog pesnickog iskustva i tehnike. Tu je sve u kretanju ali i u apsolutnoj kontroli. Opet je tema starost ali ne licna vec starost osobe koja ji i prijatelj i nesto vise od toga. U stvari, licna starost se oseca u razmisljanjima strahovima, slutnji buducnosti. Dijaloska forma koja je diferencirana davanjem gospodjinih iskaza u IDIOMU SAVREMENOG GOVORA. Stih je slobodan ,ali je Eliotova vrlina to sto postize unutrasnju preciznost i kontrolu stiha. PESNIK JE OVDE PO PRVI PUT U ENGLESKOJ POEZIJI BLIZAK SAVREMENOM GOVORU U ONOJ MERI U KOJOJ TO MOZE BITI ROMANOPISAC. To je veliki trijumf nad tradicionalnim navikama. Smelost prelaza i psiholoskih oznacavanja, a opet koriscenje refrenskih ponavljanja koja odrzavaju ritam i uvode osecaj beskonacnog i besmislenog trajanja zivota u starosti (kag gospodja, shvatajuci da vise nije sposobna za ljubav i cari aivota, ponavlja: “sedecu ovde/ i sluziti prijatelje cajem”. Ovo je najznacajnija pesma u odeljku Prufrok.

Bodler je za svoje izume dugovao mnogo Tristanu Korbijeru i Zilu Laforgu, a od engleskih pesnika poznim elizabetanskim dramaticarima i pesnicima. Sve ih je izucavao. Razvijanje urbanog osecanja vezuje ga i za Bodlera. Laforgu narocito duguje za samoironican, sumnjicav stav u Prufroku. Ali posto je francuski stih mnogo drukciji og engleskog, to samo pokazuje koliko je originalnosti trebalo da se od tih uticaja napravi bvelika poezija. Najveca pema posle ovog dela je iz 1920.:

GERONTION

Na grckom to znaci STARCIC. Ova pema je znacajna po mnogim apektima. Sama za sbe je velika poezija, ali je vazna i po tome sto se ovde po prvi put vrlo precizno razvijaju svi elementi cuvene Eliotove tehnike neophodni za razumevanje Puste zemlje. Vidna je i slicnost dinamike Eliotovog i poznoelizabetanskog dramsklog stila . Ali pesma takvog kvaliteta nema ni kod Midltona, ni Vebstera, ni Ternera, ni Capmana ni Dona, koje je Eliot veoma uvazavao. Jedimno mozda kod Sekspira. I ovde je SENZACIJA POSTALA REC A REC SENZACIJA (kako Eliot kaze za “Metaf. penike”). Ovde imamo :
– psiholosku suptilnost
– slozenost slika raznolikog bogatstva
– cudedsno sigurno ostvarenje

Velika razlika od engleskih devetnaestovekovnih pesnika kakav je Tenison. Cak i kad Tenison pise u jampskom pentametru sa namerom da bude dramatican, on to vise cini u Miltonovom nego u sekspirovom duhu. To je udaljenost pesnickog izraza od govorea oi prevelika muzikalnost jezika koja je sama sebi cilj. KOD ELIOTA I RITAM I JEZIK POCIVAJU NA SAVREMENOM GOVORU.