ЕСТЕТИКА
I. УВОЂЕЊЕ У ЕСТЕТИКУ
1. Појам и предмет естетике
Естетика
је филозофска наука чији је предмет оно уметничко или
уметносно у уметности, природи и животу. Име потиче од грчке речи aiestheticos
(чулан, опажајан), а први га је употребио немачки филозоф
Александер
Баумгартен
, у делу
Aestethetica
(1750-58). Изразом aisthesis Стари су означавали
чулни утисак, док је израз noesis означавао мишљење. Ипак, чешће су коришћени
придеви aisthetikos-noetikos (грч.) и sensitivus-intellectus (lat.).
За Баумгартена
естетика
је наука о чулном сазнању истине, одн. aesthetica est scientia
cognitionis sensitivae.
И док је у логици циљ „мисаоно савршенство“ (појам,
истина), у естетици је циљ „чулно савршенство“ (лепота). Још су Платон и
Аристотел имали значајне и врло утицајне теорије уметности, али о естетичким
теоријама оправдано је говорити тек после њеног конституисања у посебну
филозофску дисциплину, тј. од Александера Баумгартена.
У сваком случају чула
су старија од речи: у почетку беху чула!
Након концепције естетике као науке о
чулном опажању, историјски или дијахронијски уследила је концепција по којој је
естетика „наука о лепом“ или калистика (од грч. речи kalos, што је у вези са
санкритским kalya-h, одн. здрав, неискварен, прекаљен). Доиста,
лепота
је једна од
централних естетских вредности и естетичких категорија. Још је Демокритос из
Абдере устврдио: „Телесна лепота је нешто животињско, ако је не прати разум“.
Платон је пак тврдио да је лепота „природна надмоћност“, Аристотел да је „божји
дар“, а Карнеад да је то „монархија којој нису потребне телесне страже“.
Достојевски је уверен да ће лепота „спасити свет“, а Теофил Готје каже следеће:
„По правилу ствар која постаје корисна престаје да буде лепа“. Ово је контекст и за
разумевање „љубавне“ изјаве:
Умрећу од лепоте
! Наравно и Ничеове, по којој нам
је уметност потребна да не бисмо умрли од истине (егзактне, сувопарне,
окамењене, научне). У сваком случају, калофаниа (пројављивање лепоте) могућа је
у било ком периоду у историји уметности, као и у било којој врсти и стилу
уметности.
Естетско
је и шире и уже од
уметничког
: естетско
1
се среће и ван
уметности, као што су и у уметности присутне и неестетске вредности.
Зато се
естетика бави само оним суштинским или уметносним у уметности. На пример, на
једној изложби била је изложена полупразна тегла џема, али ноћни џувар није имао
естетски доживљај тегле као експоната и појео је џем. До уметносне истине, која
није дата непосредно, обично се стиже се одједном. Иван Фохт је сматрао да је
онтологија уметности природан наставак естетике. И доиста, чини се да
филозофија само посредством уметности може бити непосредно објективна, а
1
Морис је захтевао да се естетика примењује на све: од катедрале до експрес лонца. Старе
локомотиве испред железничких станица су у функцији уметничког дела. Постоје и посебне
естетике: телевизије, стрипа, џеза и тсл. Наравно, постоји и трансцендентална естетика код Канта и
Хусерла.
1
истовремено маштовита и стваралачка филозофија. Живимо у времену „анархије
укуса“, не избегавају се више ни
ружно
и
гадно
као уметносне вредности.
Ипак, да
ли можемо да се огледамо у парчићима разбијеног стакла? И треба ли се уопште
огледати? За разлику од Крочеа, Ингарден је упозоравао да се уметносна решења
тешко могу преносити из једне у другу уметност. Леонардо је још говорио:
онај
који може да оде до извора неће пити воду из крчага
. А париски студенти су 1968.
предлагали:
Машту на власт
! (imagination au pouvoir). Зато, напред ка уметности и
у уметност!
Од Шелинга и Хегела, па и данданас, под
естетиком
се углавном
подразумева
филозофија уметности
, јер је установљено да осим лепоте постоје и
друге уметничке или естетске вредности, као на пример: ружно, узвишено, љупко,
умиљато, отмено, величанствено, драматично, трагично, комично и тсл. На
почетку, упутно је истаћи и значај терминолошке дистинкције између
естетског
и
естетичког
(попут
онтичког
и
онтолошког
, у главној филозофској дисциплини
онтологији). Наиме, у свакодневном животу ми мислимо онтички и естетски, али
ретко када и ретко ко, филозофски (онтолошки, естетички) – разликујући појаву од
суштине, ситнице од битница. Укратко:
естетско
се односи на оно уметничко или
уметносно, а
естетичко
на рефлексију или промишљање феномена уметничког у
уметности. Рецимо, филозофска расправа или трактат о комичном уопште није
комичан. Другим речима, естетичко искуство не мора бити естетско, нити је
естетичар аутоматски и естета (аутор и/или реципијент, с изграђеним или
рафинираним укусом). На пример, велики немачки филозофи Кант, Хегел и
Хајдегер били су сјајни естетичари, али не баш и узорне естете. У сваком случају, у
естетици постоје два теоријска тока: естетика стваралачког акта и естетика
доживљаја (рецепције). За први ток пресудни су таленат и геније, за други укус.
Естетски доживљај претпоставља заправо корелацију, о чему пише Плотин у
Енеадама
(I6,9): „Никад неће угледати Сунце око које није постало сунчано. И
ниједна душа неће видети лепо, ако и сама није постала лепа“. У вези с тим,
Станиславски би рекао: „Треба волети уметност у себи, а не себе у уметности“. А
метаестетичар Сретен Петровић предлаже да се „као једнаковредна признају и
теоријска и уметничка форма духа – дакле и естетичка и естетска“ (2006: 632).
Уметност не служи никаквим сврхама и интересима ван саме себе: не
паметује, не моралише, није јој циљ да реципијенти или конзуматори (како ружан
израз) уживају и тсл. Уметност дакле није за хедонисте или уживаче, тј. ко хоће да
ужива нека иде у бању, а не на изложбу или концерт. Истински доживљаваоци у
сусрету са уметничким делом, неретко су прожети језом и страхом, а не уживањем.
Естетско задовољство (уживање) разликује се од пријатности, коју доживљавамо
уживајући у свежем ваздуху, добром обеду, сексу, доброј купки или шопингу. Или
како рече Пољак Владислав Татаркијевич:
Ако уметност треба да побуди
допадање, онда су и парфеми уметност!
Уметност дакако може обављати и
хетерономне или неестетске функције (гносеолошку, социолошку, педагошку,
етичку и тсл), али је то маргинално. Тако рецимо, Херберт Маркузе у делу
Eros and
Civilisation
, редукује космос уметничких вредности или естетско на еротско
(
панестетизам
) и врши социологизацију уметности, пишући о „друштву као
уметничком делу“. Сличне импликације има и концепција о
трансестетском
Жана Бодријара, формулисана у делу
Прозирност зла
. У сваком случају, стоји да
2
сматрају да оно уметносно у уметности не пребива толико у предмету или
фактицитету (оно ШТА), колико у начину или модалитету (оно КАКО). Иста тема
(нпр. залазак Сунца) је ремек дело француског сликара Клода Лорена, али и кич
слика неког аматера са улице. Уметност је више
лепо приказивање
него
приказивање лепог
. Значајни су и форма и садржај, али је форма значајнија - она је
виши склад или метахармоника. На пример, вредност Пикасове
Гернике
углавном
је у естетском учинку форме, она је „учовечена“ (како би рекао Гомбрович). Или
рецимо, старица или болесник насликани од неког мајстора могу бити лепе слике.
Да уметничка истина није „субјективни одраз објективне реалности“ сведоче
нарочито кубизам, нефигуративно сликарство и скулптура, музика и архитектура.
За уметност дакле није битна предметност и подражавање, него, како би то рекао
Макс Десоар, преферирајући формализам есенцијализму: „унутрашња доследност“.
Према томе, оригиналност (лат. origo=извор) је у форми, грифу, стилу:
произвођење нечег аутентичног, особеног, до тада непостојећег на тај начин.
Наравно, ново није увек боље од старог: ново је оно што је квалитетно, што је
добро, што је аутентично. Дакако, теорија mimesisa има и данас својих присталица.
Уметност јесте аутономна, али није ни сама себи сврха (ларпурлартизам), тј. она
мора имати контакт и комуникацију са публиком – што рецимо није случај са
апстрактним сликарством и непрограмском музиком. Савремена уметност
међутим, чини отклон не само од предметности, већ и од морала, па и од саме себе
– јер се под утицајем технике и технологије претвара у козметичку рекреацију
телесности, посредством пластичне хирургије, која се (гле ироније) назива
„естетска хирургија“. Овај феномен код нас први је наговестио Лазар Стојановић у
филму
Пластични Исус
.
Ниче у
Вољи за моћ
пише: „Уметност и само уметност! Она је велико
средство које омогућава живот, које нас заводи да заволимо живот, она је велики
подстрек живота“ (1972: 252). А Оскар Вајлд је једном такође лепо рекао: „Тајна
живота је у уметности“. Међутим, тајну уметности није нимало лако не само
открити, него и наслутити. Основно питање је где се находи оно естетско или
уметносно у уметности и животу: у уметнику, делу и/или реципијенту? Да је
суштина уметности неизрецива, истакао је још композитор и естетичар Менделсон,
који је у једном писму забележио да не би записао више ниједну ноту, када би се
музика могла описати речима. Слично је одговорио и сликар Рунге, посматрачу на
изложби, када га је овај запитао шта слика представља: Када бих то могао рећи,
неби било потребно да то насликам! Елем, уметност има своја правила, али се она
не могу научити на уобичајен начин. Ипак, једно је неоспорно: не постоји једно
чуло за сва уметничка дела. Обично је реч о
синестезији
, када у доживљају
уметничког бића учествује више чула истовремено (нпр. рецепција филма, балета,
плеса, уметничког клизања, опере и тсл).
Синестезија
наравно није исто што и
синкретизам
: феномен сједињавања разнородних елемената у једну целину. На
пример, мит је синкретичко јединство вере, поезије, морала и филозофије. Или
рецимо „седма уметност“ филм, где су инволвирани литерарност, ликовност,
позориште и музика.
Кад би нам све било јасно и прозирно, уметник и умственик били би
сувишни, уметност и филозофија људима не би биле потребне. Другим речима,
нема очовечења света без уметниковања и ум(ств)овања. Уметништво подразумева
4
и стварање и доживљавање, тј. уметник треба да уме, а естетичар и да разуме.
Можда ни у уметности нема личне истине, али се иза сваке уметничке истине крије
личност која је доспела до ње, лични поход per aspera ad astra. Уметносна истина
није нижи облик истине, већ изузетан облик истине. Уметност је истинолика лаж.
Хесиод је приписивао музама следеће речи:
Многе лажи ми знамо казивати
истини сличне, / Али, кад хоћемо, знамо објавит' и истину праву
. У уметности се
подражава, изражава и дражи. При томе, неко више воли Гојину (1746-1828) слику
Нага Маја
, а неко слику
Одевена Маја
. Да не би платио главом, уметник је преко
ноћи насликао исту жену али одевену. Фехнер је покушао да утврди 13 „закона
допадања“, али је уметност неухватљива. Иницијатор футуризма Маринети
сматрао је да постоји „технички лепо“, пишући како је аутомобил у пуној брзини
лепши од самотрачке Нике. То је исти онај који је позивао да се „распали шамар
укусу публике“. Можда је ипак довољно говорити само о елегантним и луцидним
научним и техничким решењима. У сваком случају, уметник не сме да се плаши
неуспеха, јер се каже:
Где нема путовања нема бродолома – али нема ни мора
! При
томе, уметничке иновације не морају увек бити нешто потпуно ново. Рецимо, још у
антици су постојале обојене скулптуре. Такође, фреско или зидно сликарство (аl
fresco = сликати на још свежем малтеру) је техника (портрет је тема) коју су знатно
усавршили Ђото и Лоренцети – при чему, у цркви св. Фрање Асишког ликови нису
приказивани само спреда, него и из профила, па чак и отпозади (зависно од угла
под којим пада природно светло).
Филозофска питања и успешна уметничка дела никада не застаревају. Још
увек читамо с дивљењем Платонове дијалоге и уживамо у делима ренесансних
уметника, као што гледамо неку Шекспирову или савремену драму. Главна разлика
између филозофије и уметности је у томе што уметност делује непосредно и чулно.
Ми смо у тренутку згромљени снагом Пикасове
Гернике
, Шостаковичеве
симфоније, Шумановићевог акта или споменика
Јајинци
Војина Стојића. Стога
Кант и дефинише лепо и на следећи начин:
Лепо је оно што је предмет општег
свиђања без помоћи појмова
. Филозофија као „поезија појмова“ делује посредно,
размишљањем или тихим појмовним радом, решавањем проблема и постављањем
питања, студирањем или ишчитавањем дела великих филозофа и писањем
властитих, живим дијалогом са савременицима и тсл.
3. Да ли нас естетика нужно мора разочарати?
Чини се да се појмовима до краја могу објаснити само појмови, али не и
уметничка дела. Другим речима, у уметности и животу постоји нешто непојмљиво,
необјашњиво, неразумљиво, неизрециво и недокучиво. Уметност и живот се не
могу до краја редуковати на мисао, прекрити плазмом појмова. У том контексту
ваља тумачити и став по коме је естетика заправо „етика будућности“, јер је
уметност начин ослобађања и самоостварења човека.
Фридрих Шилер је први
поистоветио уметност са игром, тако да је уз homo sapiens и homo religiosus
додао и треће одређење - homo ludens: „Човек је само онда свој када се игра; а
игра се само онда када је свој“.
Ојген Финк такође наводи
игру, уметност
и
љубав
као принципе
нове реалности
.
Леонардо вели да смо по уметности „унуци
божји“. А помало заборављени, велики јеврејски филозоф Карл Маркс, пише како
5
спонтано, аутономно и особено. Не постоје два истоветна уметничка дела, чак и
када је реч о плагијату. Ипак, истини за вољу, неретко естетика посредством
уметничке критике (ин)директно покушава да утиче и на саме токове уметности.
Мало је андрићевских „знакова поред пута“, а много више филозофских
странпутица и урвина, када империјална рефлексија потискује оно уметничко у
уметности. При томе, Петровић добро увиђа: „естетска онтологија се потпуније
демонстрира у ликовној уметности и музици но у онтологији песничког дела“
(2006: 490).
II. СИСТЕМ(АТИКА) УМЕТНОСТИ
1. Појам и врсте уметности
Због комплексности феномена уметности, неопходна је њена прелиминарна
дефиниција:
Уметност је уз посредовање чулности, маште и укуса – стварање и
доживљавање одређених вредности у природи и делима уметника
. Садржај појма
уметност
одређује се и на друге начине. Ево инвентара најчешћих дефиниција, у
историји естетике: 1) mimesis (imitatio) природе (код Старих), 2) „форма
одражавања и сазнавања света“ (Леонардо), 3) „слободна и безинтересна
делатност“ (Кант), 4) „облик самосвести духа и објективизације човека“ (Хегел), 5)
„стварање по принципима лепоте“ (Маркс), 6) „опредмећени људски дух“
(Шелинг), 7) „интројекција или пројекција осећања“ (Липс), 8) „индиректно
задовољавање потиснутих жеља“ (Фројд), 9) „смисаони феномен, односно симбол“
(Лангерова), 10) „језик којим се саопштавају вредности“ (Чарлс Морис), 11) „начин
испољавања самосвести човечанства“ (Ђерђ Лукач) итд и тсл. У сваком случају,
уметност не може да промени свет, али може да оплемени и промени човека. Пол
Жан би рекао: „Уметност није хлеб живота, али је зато вино живота“. Дакако ту је
и драматично питање из традиције: живот је кратак, а уметност дуга (vita brevis, ars
longa)! Отуда Ромен Ролан вели:
Стварам, дакле постојим
! А Тин Ујевић има две
лепе мисли: 1) „Мудрост уметности је последња реч мудрости“, 2) „Књига није
храна, али је посластица“.
Наша реч
уметност
превод је латинске речи ars и грчке речи techne. Наиме,
код Старих је techne означавала сваку врсту умећа (заната, вештине, мајсторије,
умења), засновану на знању и планирању. Тек је модерност расточила ту исконску
везу заната, науке и уметности – занатске, научне и уметничке производње
(poiesis). При томе, модерна наука и на њој заснована техника воде колонијални рат
против природе. Обим појма
уметност
био је далеко шири него данас: обухватао
је не само умеће сликара, већ и столара, обућара, седлара и тсл. Једном речју,
обухватао је занате, науке и уметности. Пошто је осим духовног захтевала и
физички напор (произвођење), овако схваћена уметност (као techne) била је мање
вредна од филозофије. То се једино није односило на поезију, јер су песници
сматрани да су ближи пророцима него уметницима, зато што стварају у заносу (in-
spiratio) и уз помоћ муза. Музе су кћери Зевса и Мнемосине, има их девет, а за
естетику су најзначајније следеће: Калиопа (заштитница епског песништва),
Еутарпа (заштитница лирског песништва), Ерато (заштитница љубавне поезије),
Мелпомена (заштитница трагичке и лирске поезије), Талија (заштитница комедије)
7
