Estetizacija nasilja u filmovima Gaja Ričija

Estetizacija nasilja u filmovima Gaja Ričija

Razlog za izbor Gaja Ričija (Guy Ritchie) i četiri njegova filma koji će biti obrađeni u ovom radu leži u činjenici da je on predstavnik nove genracije filmskih stvaralaca koja je ‘odrasla’ na filmovima postklasičnog perioda filmske umetnosti, na filmovima sa eksplicitnim scenama nasilja i ultranasilnim filmovima. Osim toga, on je priznat engleski i evropski režiser – neholivudski. Naime, prema svoj dostupnoj literaturi i svim relevantnim autorima, američka (holivudska) kinematografija prednjači u nasilnim filmovima. Sa jedne strane, holivudski filmovi sadrže najviše ultranasilnih scena, a sa druge strane, reditelji iz Amerike napravili su najviše napretka u stilizaciji i estetizaciji nasilja.
Pomenuti filmovi Gaja Ričija su i tematski i suštinski ogledalo dela društva čiji je život neraskidivo i neraspletivo vezan sa nasiljem, onog dela koji pripada svetu kriminala, a režiserov pogled na taj svet nije posmatrački, nije izvan, već iznutra, iz ugla samih aktera, iz perspektive koja ne sagledava ništa što tom svetu ne pripada.

 
UVOD

Postoje različiti pristupi u izučavanju umetničkih, odnosno medijskih sadržaja.Postoji razlika između tradicionalnih, modernističkih monodisciplinarnih pristupa i savremenih, interdisciplinarnih metodologija. Osnovna razlika koja odvaja klasične od savremenih je različito tumačenje pojma kulture. U modernističkoj monodisciplinarnosti kultura se određuje isključivo kao visoka; elitna; masovna…. Suprotno od ovoga, postmodernističko tumačenje tvrdi da se “kultura rasipa po celom društvu, postaje sveprisutna i u najsitnijim detaljima svakodnevnog života. Gubeći auru koju je dobila u modernom dobu,prestajući da označava posebnu i najvredniju oblast ljudskog delovanja, postkultura se odmiče od koncepta vrednosti, univerzalnosti, kvaliteta, superiornosti i nezavisnosti u odnosu na sile ekonomije i politike postajući prostor u kome se one upliću u simboličke odgovore društvenih grupa i pojedinaca na njihovo delovanje.”

Jirgen Habermas (Jürgen Habermas) tvrdi da kulturna modernost nastaje sa razdvajanjem ideje razuma od do tada dominirajućih ideja religije i metafizike. Celovit sistem klasičnog znanja i teološkog gledanja na svet se u zrelom XVIII veku deli na nezavisne i samostalne oblasti, kako nauke, tako i umetnosti i morala. Ljudsko spoznanje sveta se svodi na pitanja racionalnog i objektivnog znanja.To racionalno, objektivno, egzaktno spoznavanje stvarnosti je rezervisano za nauku, a spontano, iracionalno, intuitivno i ekspresivno izražavanje i stvaranje za, sada već autonomnu, oblast umetnosti. “Svaka oblast kulture mogla je da odgovara kulturnoj profesiji u kojoj bi se problemi tretirali kao posao posebnih eksperata. Ovo profesionalizovano tretiranje izbacuje u prvi plan unutrašnje strukture svake dimenzije kulture. … Svaka od njih je pod kontrolom specijalista koji se čine spremnijim da slede logiku o ovim posebnim oblastima od ostalog naroda. … Ono što postaje kultura, kroz specijalizovan tretman i refleksiju, ne postaje neposredno i nužno sastavni deo svakodnevne prakse.”
Već u XIV veku humanističke nauke kao predmet interesovanja imaju samo elitne proizvode kulture jer kulturu doživljavaju kao vrhunski izraz ljudskog duha. Sve ono što ne spada u vrhunsku i visoku umetnost doživljava se i karakteriše kao deo popularne, masovne kulture koja je tretira kao manje vredna. Koncept masovnog društva podrazumevao je i koncept masovne kulture koji je obeležio tendenciju komercijalizacije i industrijalizacije kulture.
Put postmodernističkim teorijama koje kulturu shvataju kao sveopšti proces proizvodnje značenja, otvorio je Valter Benjamin (Walter Benjamin), pomerivši akcenat sa analize umetničkog objekta na analizu recepcije umetničkog dela i na taj način zasnovao savremene teorije recepcije kao i savremenu teoriju medija. Pod pojmom recepcije se podrazumeva proces primanja, percepcije, iščitavanja, tj. doživljavanja određenog umetničkog dela ili medijskog sadržaja. Moderna teorija umetnosti se doživljava kao skup različitih filozofskih teorija koje se bave postojećim ili idealnim čulnim doživljajima, odnosno čulnim saznanjem o stvarno ili idealno lepom, kao i umetnošću u najopštijem i najširem smislu te reči.
Postmodernizam na filmu uvodi alegorijske dimenzije pronalazeći u svakodnevnoj situaciji dobro skrivene detalje.