Etika covekove okoline i prava buducih narastaja

UVOD
Čovekovo korišćenje okoline pretpostavlja da Zemlja i njena prirodna bogatstva imaju samo instrumentalnu vrednost. Oni koji štite čovekovu okolinu uznemireni su merom kojom se pružio oslonac eksploatisanju i uništavanju lepote, pa čak i plodnosti prirodnih sistema. Saglasno ovoj etici ljudi ne bi trebalo da preterano unišavaju prirodu, već da čuvaju njen integritet. Postavlja se pitanje :
,, Može li se ovoj etici pružiti racionalno i teorijsko potkrepljenje? ’’
Mnogi autori iz oblasti etike čovekove okoline iznosili su svoja mišljenja. Mora postojati protivteža onim potrošačkim interesima ljudske populacije koji vode iništenju prirode. Neki autori napadaju predpostavku da priroda nema vrednost i dokazuju da biljke,životinje i ekosistemi imaju interese i prava. Drugi autori ili dokazuju ili pretpostavljaju da se radi pružanja potrebne protiteže ne mora napadati sistem vrednosti. Oni i napominju da eksploatacija prirode ugrožava interese i prava budućih narašstaja ljudi. Norton dokazuje da ovi interesi i prava ne pružaju obuhvatnu i teorijski valjanu osnovu za intuitivnu ideju po kojoj bi trebalo sačuvati postojanje prirode. Njegov argument počiva na individualističkom karakteru prava i interesa. Buduća individua ne može biti nosilac nekog prava ili interesa ako se kao takva ne može indentifikovati. Ove individue mogu biti identifikovane jedino nakon toga što su već donete mnoge odluke koje se tiču čovekove okoline. Te odluke se ne mogu upravljati pred njima. Bilo koje upućivanje na interese,prava ili dužnosti pretpostavlja neku individuu koja se može identifikovati. To ne značida jedino ljudske individue mogu imati prava ili interese. Može se reći da udruženja imaju prava,i sl. Norton kaže: „ Svi interesi i prava moraju biti pripisivi nekoj individui, a sve individue mora biti moguće identifikovati. Provera mogućnosti identifikacije jeste u tome sto individua mora biti ono sto je označeno izrazom.“  Ovaj tekst se može primeniti na sledeći način: x je neka individua. x može biti specifikovano pomoću odredjenog opisa kao sto je npr. „osoba koja je dobila „John Smith” 30. jula 1981 ” , ili „osoba koja bi nastala da su y i z imali polni odnos 30. jula 1981. u 8h”. Norton ističe da je njegov glavni cilj vrednovanje pozivanja na individualna prava i interese kao osnovu za etiku čovekove okoline.

PARFITOV   PARADOKS
Postoji razlika izmedju mogućih i budućih individua. Klasa mogućih ljudi jeste veoma obimna klasa i obuhvata sve moguće spojeve sperme i jajnih ćelija. Budući ljudi su ljudi koji će stvarno postojati u neko kasnije vreme. Moglo bi se dokazati da mogući ljudi imaju prava kao sto je pravo na život. Edwin DeLatre govori da ako bi mogući ljudi imali pravo na postojanje, imali bi ga onda svi podjednako. Iz toga sledi da svako neuspešno zečeće ima za posledicu kršenje prava na postojanje.
Postojanje se može uzeti kao preduslov za druga prava. Po tom gledištu, mogući ljudi ne bi imali prava na život, ali bi ostala prava imali hipotetički. To znači da oni imaju prava u sadašnjosti pod uslovom da postoje u budućnosti. Ova hipotetička prava postaju delotvorna tek kada je rodjena moguća osoba o kojoj je reč. To možemo reći i drugačije „ x ima pravo jedino ako x jeste buduća osoba.” To se objašnjava pomoću pojma mogućih stavova. x ima hipotetička prava u svim mogućim svetovima. Ali ta prava su zavisna od x-ovog postojanja u nekom datom svetu. Sledi da su hipotetička prava mogućih individua nerazlučiva od prava budućih naraštaja.
Sada se postavlja glavno pitanje: „ Postoji li pojam prava budućih naraštaja po kojem individue imaju u sadašnjosti prava koja postavljaju obaveze sadašnjim individuama? Može li se na tom zasnovati etika očuvanja čovekove okoline?“ Kritike takvih prava temelje se na dva osnova: na njihovoj budućnosti i na dvosmislenosti u njihovom izdvajanju. Richard DeGeorg dao je prigovor na temelju budućnosti:
“ Buduće generacije po definiciji ne postoje sada. One sada ne mogu, dakle, biti sadašnji nosilac ili subjekat ma čega,uključujući i prava.” Može se reći da budući ljudi imaju hipotetička prava u sadašnjosti. To su prava koja će oni imati kada stvarno postoje.
Nortonov pravac usresredjen je na pojam buduće osobe kao takve. On svoj stav objašnjava pomoću Parfitovog paradoksa. Parfit opisuje dve društvene politike, koje naziva visokom i niskom potrošnjom. Ako pre izaberemo visoku potrošnju, životni standard će krajem sledećeg veka propasti. Ovaj efekat za sobom povlači i druge efekte. Ljudi koji će živeti duže od jednog veka bili bi drugačiji zavisno od toga koja se politika izabere. Ako izaberemo visoku potrošnju, više od jednog veka kasnije smanjiće se kvalitet življenja. Oni ljudi koji će tada živeti ne bi nikad postojali da smo izabrali nisku potrošnju. Iz ovoga dolazimo do zaključka da naš izbor neće biti lošiji ni po koga ako izaberemo visoku potrošnju.
Slede tri posledice iz Parfitovog argumenta:
1)    Niko nije oštećen politikom visoke potrošnje
2)    Nijedno od prava budućih osoba nije prekršeno politikom visoke potrošnje
3)    Prava budućih naraštaja nisu odgovarajuća osnova za etiku čovekove okoline