Filosofija 2

FILOSOFIJA 2

MAJSTER EKHART

Mistik iz 13. veka, rimokatolički biskup. Neka učenja su mu osuđena.
Bivstvovanje (esse) i poimanje (intelligere) u Bogu su isto, ali logički prethodi poimanje. Poimanje je osnova Božijeg bivstvovanja, dakle on postoji zato što je poimanje. Ekhart to povezuje sa prologom Jevanđelja po Jovanu, kao i sa početkom Knjige Postanja. Logos je Bog, i kroz Logos je sve stvoreno. U vezi sa božijim predstavljanjem Mojsiju („Ja sam koji jesam“), Ekhart kaže da Bog, zapravo, tada ljudima nije hteo da se otkrije.
Trijadologija. Naglašavao je jednu prirodu tri Ličnosti, na sledeći način: čista božanska suština je Otac (intelligere), i iz njega proizilaze Sin (vivere, tj. život) i Sveti Duh (esse).
Panteizam. Ekhart je optužen za panteizam, na prvom mestu zbog tvrdnje da izvan Boga nema ničega, da su sva stvorenja „čisto ništa“. Ali, uzevši u obzir jednu drugu njegovu tvrdnju da, zapravo, stvorenja postoje zahvaljujući tome što ih Bog drži u postojanju, videćemo da se, zapravo, njegovo učenje veoma približava pravoslavnom.
Stvaranje. Bog, iz svoje perspektive, stvara u svojoj večnosti, van vremena. „U početku (in principio) stvori Bog…“ se tumači kao da je Bog u sebi stvorio (jer je on Princium). Stvaranje je Božija suština. Bog je stvorio svet istovremeno sa rođenjem Sina. Ali, „Bog je stvarao u večnosti, ali stvoreno nije u večnosti“.
Sjedinjenje sa Bogom. Nestvoreni element duše (archa) je um. Sjedinjenje sa Bogom se dešava po suštini, u „iskri duše“ (scintilla animae), na skriven i neizreciv način. Mi se potpuno menjamo i preobličavamo u Boga, postajući jedno sa božanskom prirodom. Ovo učenje je osuđeno, zbog čega ga se odrekao.
Ekhart, ma koliko izgledalo tako, ipak nije zastranio. Glavni problem je terminologija koju koristi, kao mistik. Mistička iskustva (koja je on, po svemu sudeći, imao) ne mogu se iskazati sasvim adekvatno svakodnevnim rečima. Dakle, trebalo bi stvoriti nove reči. Ali, kako one ništa ne bi značile drugima, to se mistik mora koristiti ne sasvim adekvatnim rečima, da bi drugima pokušao da približi neizrecivo.

ĐOVANI PIKO DELA MIRANDOLA

Najistaknutiji predstavnik italijanskog neoplatonizma. Takođe je bio pod uticajem Psevdo-Dionisija i apofatičke teologije.
Bog je pre iznad bića, nego što je biće. Uključuje u sebe sva savršenstva, u svom nedeljivom jedinstvu, na nama neshvatljiv način.
Čovek je stvoren da bi razmišljao o prirodi sveta, voleo njegovu lepotu i divio se njegovoj veličini. Čovek je glava i sinteza nižih stvorenja, a Hristos je glava ljudskog roda.
Hristos je svojim stradanjem otvorio čoveku put do samog Boga.
Suprotstavljao se astrološkom determinizmu i magijskom shvatanju prirode.

NIKOLA KUZANSKI

Nikola Krebs Kuzanski je filosof iz 15. veka, na prelazu iz Srednjeg veka u Renesansu. Učenje mu se zasniva na rimokatoličkom sholasticizmu. Doktorirao je na kanonskom pravu. Rimokatolički biskup.
Jedan od potpisnika neuspele Firentinske unije, čije odluke nije prihvatio sv. Marko Efeski. Kada je propala unija, Kuzanski je napustio koncilijarnu struju u Rimokatoličkoj crkvi i priklonio se Svetoj stolici, čiji je položaj počeo da smatra izrazom jedinstva Crkve.
Na njega su uticali Psevdo-Dionisije, Eriugena i Ekhart. On je anticipirao nemački idealizam (Šeling, Hegel), i svojim matematičkim spekulacijama bio podsticaj za Leonarda da Vinčija.
U svemu je težio jedinstvu kao skladnoj sintezi razlika.
Bog je coincidentia opositorum (jedinstvo suprotnosti), on prevazilazi sve razlike koje se nalaze u tvorevini, neshvatljivo ih ujedinjujući u sebi.
Preferira apofatiku, koja je „upućeno neznanje“ (jer sledi iz svesti o Božijoj beskonačnosti), mada ne zanemaruje ni katafatiku. Pravi poređenje razumskog saznanja o Bogu sa mnogouglom upisanim u kružnicu: što više stranica ima, mnogougao je bliži kružnici, ali nikada je neće u potpunosti poklopiti. To je posledica Božije beskonačnosti i ograničenosti ljudskog razuma. Konačno, kopulativna teologija prevazilazi i objedinjuje apofatiku i katafatiku, i upravo njom se Bog shvata kao coincidentia opositorum. Ovo shvatanje se ne može iskazati jezikom, koji je oruđe razuma, a ne uma.
Shvatanje odnosa Boga i sveta je slično Ekhartovom. Izvan Boga nema ničega, i sve stvari postoje zato što ih Bog drži u postojanju. Bog sadrži sve stvari time što je njihov uzrok. Bog je duša sveta. Univerzum je zbijenost (contractia) Božijeg bića, a svaka konačna stvar je zbijenost univerzuma.
Vreme je slika večnosti, jer iz nje proizilazi. Kuzanski pravi razliku između vremena i trajanja. Vreme je mera kretanja, dok bi svet nastavio da traje i kad bi potpuno prestalo svako kretanje. Dakle, trajanje sveta nije nužno konačno.
Univerzum je prostorno neograničen i nema apsolutno središte.
Čovek je konačna predstava Boga kao coincidentiae opositorum, jer ujedinjuje u sebi svojstva svih bića. Čovek se jedino Hristom može sjediniti sa Bogom, utelovljenjem sa njim kroz Crkvu, koja je njegovo Telo. Ovo je, očigledno, sasvim pravoslavan stav.