Finansijski menadžment i hitme mere za savladavanje krize

FINANSIJSKI MENADŽMENT I
HITNE MERE ZA SAVLADAVANJE KRIZE
1. UVOD

Većina kriza potiče od jedinstvene kombinacije individualnih grešaka, organizacionih propusta i uticaja iz sredine. Analiza svake pojedine krize može nam pomoći da razumemo kako se ljudske greške, organizaciona patologija i sredinski uticaji kombinuju u procese koji izazivaju poremećaj sistema.
Ako se promenom, posebno u uslovima krize, ne upravlja na pravi način, dolazi do dodatnih gubitaka unutar preduzeća. Takođe može doći do demoralisanja zaposlenih, poremećene komunikacije, povećanja broja stresnih situacija, odlaska kvalitetnih radnika i dr. Zaposleni žele stabilnost, a pošto promene često donose neizvesnost, kod ljudi se stvara otpor prema promenama. U takvim situacijama i vlasnici i menadžment treba da objasne zaposlenima razloge, suštinu i cilj promena, kako bi se obezbedila potrebna spremnost za promene.
Danas su krizne situacije sastavni deo okoline u kojoj organizacija i pojedinci deluju. Upravljanje krizama nije više monopol i strateška preokupacija samo najmoćnijih država sveta, već i drugih aktera međunarodnih odnosa. Sprečavanje, rešavanje i otklanjanje kriza sve više postaje glavno polje angažovanja međunarodnih organizacija, kako univerzalnog tako i regionalnog karaktera.
Zbog svega ovoga, nastala je potreba formiranja kriznog menadžmenta kao nove ključne funkcije preduzeća. Krizni menadžment je relativno nova oblast, naročito na našim prostorima. Tek poslednjih godina se ovome posevećuje više pažnje, pa se krizni menadžment izučava kao posebna disciplina, koja svakim danom dobija na značaju.

2. HITNE MERE ZA SAVLADAVANJE KRIZE

Kriza preduzeća je „kritična tačka” u nizu neuspešnih upravljačko-poslovnih aktivnosti, koje su dovele do stanja u kome je preduzeće egzistencijalno ugroženo. Ovako shvaćen pojam krize preduzeća svakako treba razlikovati od pojmova koji se često koriste u praksi, kao što su konflikti, poremećaji, agonije, katastrofe i sl., a koji se ne mogu smatrati sinonimima.
Gubitak sposobnosti plaćanja je najveća pretnja preduzeću koje je zapalo u krizu, jer je u tom slučaju svako rukovodstvo preduzeća obavezno da pokrene postupak poravnjanja i stečaja. Hitne finansijske mere služe za to da se spreči nekontorlisan razvoj kize i izbegne neposredni slom preduzeća. Da bi se ovo sprečilo mora se sastaviti program za vanredne prilike.
Stalno pogoršanje kreditne pozicije često vodi ka potrebi za daljim finansijskim sredstvima. Dobavljači nisu više sremni da snabdevaju preduzeće ili to čine smo uz plaćanje avansa ili plaćanje u gotovu, dužnici pokušavaju da iskoriste težak položaj i nepreglednost situacije i više ne plaćaju svoje račune ili bar ne tako uredno kao pre i nisu više pod ovakvim okolnostima spremni da plaćaju unapred.
Tako dolazi do “lančane reakcije”, gde jedna loša stvar izaziva drugu. Pošto je u ovakvim uslovima izlaz iz nelikvidnosti vrlo težak, osnovni zadatak hitnih mera mora se sastojati u tome da se, ako je to ikako moguće, ne zapadne u ovaj začarani krug delovanja. Da bi se to sprečilo, potrebno je preduzeti određene mere za obezbeđenje likvidnosti, odnosno iskoristiti mogućnosti za smanjenje vezivanja sredstava. To su, pre svega mere za smanjenje zaliha, smanjenje potraživanja i prodaja potraživanja.
Finansijske sanacione mere u suštini možemo podeliti na autonomne i heteronomne. Autonomne sanacione mere su aktivnosti koje mogu da donesu i preduzumu rukovodstovo preduzeća, nadzorni organ ili skupština akcionara preduzeća u krizi bez zahteva za saglasnošću interesnih grupa van preduzeća za savladavanje krize. Autnomne mere – uz određene izuzetke – imaju prednost u tome što se najvećim delom mogu sprovesti bez značajnog vremenskog odlaganja i bez dugih teških rasprava, većanja i pregovora.