Građansko pravo-I Kolokvijum

Uvod u građansko pravo – SKRIPTA ZA I KOLOKVIJUM
(1-71 strana) Prof. Vladimir Kozar (knjiga Ilija Babić)
PRIVATNO PRAVO
Izraz „privatno pravo“ nastao je prevodom latinskih reči ius privatum. Privatno pravo
predstavlja ono pravo koje reguliše isključivo odnose među samim pojedincima ili pojedinaca i države, ali ne kao vlasti. Najznačajniji deo privatnog prava je građansko pravo.
Privatno pravo predstavlja odnos koordinisanih, pravno jednakih subjekata, a javno pravo odnos između nadređenog i podređenog subjekta.
Privatno pravo je odnos pojedinca i države, ali ne kao vlasti, a javno pravo odnos pojedinaca prema državi kao vlasti, ili međusobni odnosi pojedinih vlasti.
Naziv građansko pravo nastao je prevodom latinskih reči ius civile.
Imovinsko pravo je skup pravnih pravila kojima su regulisani odnosi pravnih subjekata
povodom stvarnih, obligacionih i naslednih prava, i pravni položaji pravnih subjekata (pravnih i fizičkih lica). Ovaj pojam ne obuhvata trgovinsko pravo, ono se izdvojilo i formiralo posebnu disciplinu.

TRI SISTEMATIKE GRAĐANSKOG PRAVA
U pravnoj teoriji i zakonodavstvu zemalja koje su prihvatile rimsku pravnu tradiciju, ističu se tri glavne sistematike građanskog prava:
1. Instituciona sistematika potiče od Gaja (oko 161. god n.e.) i prema njoj građansko pravo je razvrstano na lica, stvari i tužbe.
2. Jusnaturalistička sistematika svrstava građansko pravo u pravo pojedinca i pravo društva, a polazi od principa da se grupisanje instituta vrši od prava koje se odnosi na pojedinca prema prava koje se odnosi na zajednicu, odnosno od užeg i jednostavnijeg ka širem i komplikovanijem. Ovu sistematiku je sproveo Pruski zakonik iz 1794.
3. Pandektistička ili pandektna sistematika deli građansko pravo na:
– opšti deo,
– stvarno,
– obligaciono,
– porodično i
– nasledno pravo.
Ovu sistematiku je konačno uobličio Savinji u XIX veku, a prihvaćena je i u našem pravu.

OPŠTA I DIFERENCIJALNA PRAVNA NAČELA
Načela regulisanja građanskopravnih (imovinskopravnih) odnosa dele se na:
– OPŠTA NAČELA – načelo podele vlasti (zakonodavna, izvršna, sudska), načelo pravičnosti, načelo ustavnosti i zakonitosti, načelo pravne jednakosti, načelo pravne sigurnosti…
– DIFERENCIJALNA NAČELA – važe samo u građanskom pravu, a to su: autonomija
volje, ravnopravnost strana, prenosivost imovonskih prava, imovinska sankcija, zaštita na privatni zahtev, načelo dispozitivnosti normi

NAČELO AUTONOMIJE VOLJE
Autonomija volje je mogućnost subjekata prava da, po pravilu, po svojoj volji urede svoje
odnose te da slobodno odlučuju o vršenju prava koja im pripadaju.
Autonomija volje obuhvata (vidovi):
– slobodu zasnivanja pravnih poslova,
– slobodu vršenja prava i
– slobodu zaštite povređenog prava (posebno načelo proizilazi iz načela autonomije volje).

Sloboda zasnivanja pravnih poslova podrazumeva slobodu subjekta: da zasnuje ili ne
zasnuje pravni posao, da bira stranu sa kojom će zasnovati posao, da eventualno sa drugom stranom odredi sadržinu posla.
Sloboda vršenja prava predstavlja ovlašćenje subjekta da o vršenju ili nevršenju prava,
raspolaganju pravima i njihovoj zaštiti odlučuje po svojoj volji.
Autonomija volje je ograničena samo: prinudnim propisima, javnim poretkom i dobrim
običajima.

NAČELO RAVNOPRAVNOSTI STRANA
Ravnopravnost strana je princip po kom se svi učesnici imovinskog odnosa stavljaju u jednak položaj. U tom odnosu volja jedne strane nije potčinjena volji druge.
Fizička i pravna lica kao učesnici u imovinskopravnom odnosu su jednaka, bez obzira na
ekonomsku snagu, pol, rasu, nacionalnu i versku pripadnost i dr. Većina prava koja su
zagarantovana državljanima RS pripadaju i strancima, uz neka ograničenja. Npr. pravo
svojine mogu sticati samo ako obavljaju delatnost u RS, ako im je nepokretnost potrebna za obavljanje te delatnosti ili ako postoji uzajamnost (stranci u RS, pod uslovom uzajamnosti – RECIPROCITETA, imaju isti naslendi položaj kao i državljani RS, ako međunarodnim ugovorom nije drugačije regulisano).
Ekonomski slabiju stranu bez obzira da li je fizičko ili pravno lice ZOO štiti svojim odredbama (na pr. zelenaški ugovor)

NAČELO PRENOSIVOSTI IMOVINSKIH PRAVA
Prenosivost imovinskih prava – Većina građanskih prava se tiče imovine, te se može izraziti novcem, što znači da to svoje pravo možemo preneti. Svako svojom voljom, pravnim poslom (npr. ugovorom) može preneti svoja prava na drugo lice.
Imovinska prava Imovinska prava su, po pravilu, odvojena od ličnosti i mogu se prenositi. Predmet imovinskih prava ima materijalni (novčani) izraz. To su npr. prava svojine, autorska prava, pravo na naknadu štete… Titular ili vlasnik nekog prava može to pravo svojom voljom preneti na drugo lice ili ga ustupiti Izuzetak od prenosivosti – Neprenosiva prava Međutim postoje i neka neprenosiva prava, a ona su ili vezana za ličnost, ili su po prirodi neprenosiva (npr. prodouživanje, zakonsko izdržavanje, pravo na naknadu štete u vidu novčane rente usled smrti bliskog lica, potraživanje naknade nematerijalne štete…). Nisu prenosiva ni neimovinska prava, kao što su npr. roditeljska prava i obaveze, prava i obaveze supružnika…

NAČELO IMOVINSKE SANKCIJE (REALNA EGZEKUCIJA)
Imovinska sankcija (realna egzekucija – izvršenje na imovini dužnika) je građanska
odgovornost subjekta za neispunjavanje obaveze.