Poslovno odlučivanje je veština, kao i svaka druga, koja se usavršava vremenom i samim
iskustvom, jer svako od nas svakodnevno donosi odluke, i to na desetine njih. Za razliku od
odluka u privatnom životu koje se donose uglavnom intuitivno i obuhvataju samo manji broj
osoba, odluke u poslovnom životu ne mogu se oslanjati samo na intuiciju, jer zavisno od
nivoa na kojoj se odluke donose, obuhvataju manji ili veći broj ljudi. Ukoliko ste predsednik
države ili premijer, o vašim odlukama zavisiće sudbina možda i svih građana jedne zemlje.

Poslovno odlučivanje zahteva više sistematičnosti nego odlučivanje u privatnom životu zato
što ono obuhvata veći broj ljudi, odnosno članova same organizacije. Šta je nivo odlučivanja
viši, to je i samo odlučivanje važnije jer se tiče većeg broja članova organizacije, pa pogrešna
odluka može imati katastrofalne posledice za oganizaciju kao celinu.

Potreba za odlučivanjem postoji u svim vrstama poslova iu svim organizacijama. To znači da
nema ni jednog radnog mesta na kojem se ne donose odluke. Razlika između pojedinih radnih
mesta ogleda se u tome kolika je važnost (značenje) donesenih odluka. Tako razlikujemo

strateške i izvršne

odluke, zavisno od radnog mesta. Kod izvršnih radnih mesta, u strukturi

radnog vremena dominiraju izvršne odluke, za razliku od menadžerskih radnih mesta, kod
kojih dominiraju strateške odluke nad izvršnim. Udeo strateških odluka zavisi o nivou
menadžmenta unutar organizacione strukture, pa što je radno mesto menadžera bliže
organizacionom vrhu, udeo strateških odluka će biti veći.

Odlučivanje je ključna aktivnost planiranja. Putem odlučivanja dolazi se do raznih i brojnih
odluka kojima se usmerava organizacija. Cilj procesa odlučivanja i jeste upravo donošenje
odluka.

Odlučivanje kao pojam je, danas, u vrlo širokoj upotrebi. Tim pojmom označavamo
odlučivanje u ličnom ili porodičnom životu. Odlučivanje u svim ostalim situacijama se može
definisati kao

poslovno odlučivanje

, bez obzira radi li se o odlučivanju u preduzeću, banci,

školi itd.

3.Vrste odluka

Sve odluke koje donosimo se mogu podeliti u nekoliko grupa. To su:

Programirane,

Neprogramirane,

Individualne,

Grupne,

Očekivane,

Neočekivane,

Reaktivne,

Proaktivne,

Sistematične i

Intuitivne odluke.

3.1.Programirane i neprogramirane odluke

Kakve odluke donose menadžeri zavisi pre svega od prirode problema. Problemi koji su
strukturisani i često se ponavljaju izazivaju donošenje programiranih odluka. Te odluke su
unapred pripremljene za takve slučajeve i sistematski rešavaju probleme te vrste. Drugim
rečima, programirane odluke su rutinske i stalno se ponavljaju, te se unapred može definisati
procedura koju treba koristiti za njihovo donošenje.

Ovakve odluke se često pozivaju na postojeće propise i procedure, pa donošenje ovakvih
odluka podrazumeva prenošenje ingerencija za sprovođenje propisane odluke na niže nivoe
koji kasnije implementiraju istu odluku na slične problematične situacije.

Sa druge strane, kada se pojedini problemi javljaju po prvi put, i na koje postojeći sistem ne
može odgovoriti, donose se tzv. neprogramirane odluke. Ove odluke predstavljaju
jednokratno rešenje koje nije primenljivo za druge situacije, već je neophodno svaki put
iznova donositi različite odluke. Neprogramirane odluke su nove, nesvakodnevne,
nestrukturisane i značajne odluke. Ne postoje metode za koje se unapred zna da mogu biti
korišćene.

Neprogramirane odluke uglavnom donose top menadžeri i one po prirodi stvari zahtevaju
kreativnost u rasuđivanju i generisanju potencijalnih rešenja.

Situacije koje zahtevaju uglavnom programirane odluke su:

- priprema narudžbi,
- sazivanje sastanaka,
- raspodela poslova,
- priprema mesečnog izveštaja.

Neočekivane odluke mogu biti na primer: iznenadni zahtevi zaposlenih za slobodne dane,
zahtevi za premeštajem onih zaposlenih koji se ne slažu s nekime u organizacionoj jedinici u
kojoj rade, iznenadni kvarovi opreme koja se koristi u procesu proizvodnje, odluke vezane uz
suzbijanje straha zaposlenih od novih tehnologija, novih postrojenja i sl. (uopšteno strah od
promena), iznenadna bolest ključnih radnika i sl. Iako se čini da menadžeri lakše donose
očekivane odluke jer imaju više vremena da razmisle o njima, to ne znači da svi menadžeri
njih lakše donose. Tako je na primer odluka koga zaposliti, iako očekivana, za mnoge
menadžere teška.

3.4.Reaktivno i proaktivno odlučivanje

Proces donošenja odluka otpočinje utvrđivanjem potreba za donošenjem odluka. Situacija
potrebe za donošenjem odluke može biti uzrokovana novonastalom situacijom koja zahteva
hitnu reakciju ili pak može biti uzrokovana novom potrebom koja je nastala kao rezultat
sagledavanja situacije i odluke da se preuzme inicijativa koja će ponuditi novu kvalitetniju
situaciju.

Reaktivno odlučivanje je takvo odlučivanje koje predstavlja davanje odgovora na postojeće
zahteve, tj. promene u okruženju.

Proaktivno odlučivanje podrazumeva donošenje odluka u uslovima anticipiranih spoljnih
zahteva i drugih elemenata, koji uslovljavaju donošenje odluka. Ono je znatno složenije nego
reaktivno odlučivanje. U procesu proaktivnog odlučivanja, pored za to ovlašćenog menadžera,
treba da učestvuju i mnogi eksperti raznih specijalnosti, koji će obezbediti široku
participativnost i učešće svih.

3.5.Sistematično i intuitivno odlučivanje

Sistematično i intuitivno odlučivanje razlikuju se po načinu, modelu sprovođenja procesa
donošenja odluke. U zavisnosti od toga koliko je proces sistematičan, baziran na jasno
promišljenim, unapred isplaniranim koracima ili pak predstavlja intuitivan čin donošenja
odluke, bez preterane brige za činjenično stanje i racionalno analiziranje efekata različitih
rešenja, razlikujemo sistematične i intuitivne odluke.

Sistematično odlučivanje podrazumeva obavljanje svih aktivnosti procesa odlučivanja po
modelu korak po korak, uz pažljivo vođenje računa o svim podacima i informacijama koje su
potrebne za donošenje kvalitetnih odluka.

Dok intuitivno odlučivanje predstavlja neorganizovano obavljanje procesa odlučivanja, tj.
kada se odluke donose bez dovoljno pouzdanih podataka, informacija. Intuitivno odlučivanje
ne može dati efekte koje može dati sistematično odlučivanje i podrazumeva određenu vrstu
rizika. Ipak nekada je ova vrsta odlučivanja jedina moguća opcija.