рада настала су још у давној прошлости у примитивној свести, када се на рад
гледало као на  неопходност којој су  се сви  потчињавали. Такво  схватање је
последица   неразвијености   оруђа   за   рад,   а   то   значи   тежак,   мукотрпан   рад   и
борба   за   природом.   У   таквим   условима   живота   и   рада,   да   би   човек   опстао,
задовољавајући најнужније потребе, морао је са знојем на лицу да троши своју
физичку и умну енергију до изнемоглости. Животни опстанак је био могућ само
ако су сви чланови друштва обављали тако тежак рад. Због тога је у таквим
условима рада настало одговарајуће схватање рада, да сви људи имају исти
однос   према   раду   без   привилегија   било   које   врсте   јер   није   било   поделе   на
касте, слојеве итд.

Као обавеза за све људе, рад је за примитивну свест проклетство, зло за

човека, зато треба да се избегне, да се пренесе на другога. Рад не чини човека
срећним већ несрећним. Срећа је у нераду, тј. у јелу и пићу без зноја, муке и
терета. Отуда схватање о рају и паклу. Рај је живот у изобиљу добара без рада,
захваљујући овоземаљском раду, он је за човека награда. А пакао је казна и
несрећа за човека, јер вечито живи уз тежак, мукотрпан рад, без уживања у јелу
и пићу. Рад је проклетство а нерад срећа и блажинство.

2.1. Појам рада код разних народа у свету

Негативно гледање на рад налазимо и у страним језицима. Тако у

индоевропским језицима реч

орбно

означава тежак живот без родитеља, то

значи да је судбина таквог човека од малих ногу везана за тежак и мукотрпан
рад. И то значење се задржало и у мађарском језику режи

арва

која значи

сироче односно живот уз тежак рад.

Арва

је у немачком језику модификована у

реч

арбејо,

а код лутер употребљавана је

реп арбеит

са значењем напор, труд.

Готска реч

арбаис

значи нужду, терет. А савремени немачки језик има реч

арбеит

са значењем кулук, мука, терет. У савременом француском језику исто

значење има реч

траваил.

Није на одмет да споменемо да исто значење код

Грка има реч

понос,

а у латинском реч

лабор.

Ова латинска реч је у енглеском

језику модификована у

лабор

(лајбер) са значењем физички рад, тежак рад,

порођајне муке. Од исте речи настала је и реч

лабораторија

као и назив

лабуристичка странка

у енглеској моди се у савременом језику употребљава

реч

ворк

са нешто измењеним значењем рад, делатност. Према неким

тумачењима латинска реч

лабор

модификована је у руском језику у реч

работа

а у српском језику у реч рад.

Треба указати на другу страну карактера рада који је народ изрекао из

схватања примитивне свести о раду. Наиме радним данима човек обавља
тежак рад и у исто време мора да штеди за дане одмора, када се не ради, тј.
када се човек мора посветити слободним активностима као што су забава, игра,
такмичење, песма итд. Тада се у ствари, развијао својеврсни морал. А они који
нису хтели да раде радним данима и који нису штедели за нерадне дане бивали
су презрени и чак бојкотовани из своје средине.

Треба, такође, указати и на то како за седмични празник реч

недеља

српском језику адекватно означава наредни дан, празнину од рада, не делатни
рад, не радни дан, недеља, у периодичне и друге свечаности. Код Руса

недеља

као и

васкршење

има исто значење. Али има језика у којима се недељни

наредни дан не означава изворно по не раду већ по Сунцу. Јер сунце је симбол
светлости, радости, весеља, уживања, свечаности, без нада. Тако се у
немачком језику за седмични празник употребљава реч

соннтаг

(сунчан дан) у

енглеском

сунгај

(исто), у албанском језику

едиел

итд.

2.3. Суштина односа човека и његовог рада

Прва теоријска размишљања о раду и подела рада сусрећемо још у

античкој Грчкој код ксенофонта (430-355(Ч.П.Н.Е.) а затим код Платона и
Аристотела Платон је, на пример, указујући на значај поделе рада, истицао да
подела рада, узрокује настојање државе богатих држава сиромашних. Платон
такође тврди да је најбоље и најправедније урађено она држава (друштво) у
којој свако обавља онај рад за који је најспособнији: где мудри владају, храбри
бране домовину, а вредни производе материјална добра. Аристотел је, пак
говорио о подели рада на умни и физички, наглашавајући да је таква подела
рада природно уређена у контексту хришћанског учења, многи средњо-вековни
теоретичари разматрају рад као друштвену категорију. Тако на пример, Тома
Аквински се залаже не само за поделу рада на умни и физички већ истиче да
физички рад треба да врши нижи друштвени слојеви.

Са рађањем и развојем капитализма настаје велики заокрет у схватању

рада. Томас Мор је, на пример, истицао да је рад не само дужност, већ и част
сваког предходника друштва. Такође, Сем Симон је указивао на обавезу свих
људи да раде јер је рад, извор свих врлина а нерад "неприродна, неморална и
штетна   појава''.   По   њему,   да   би   се   елиминисала   експлоатација,   нужна   је
расподела према раду. Вилијем, Пети, отац енглеске политичке економије, први
је економиста који је открио економску законитост категорије рада, да је рад
стваралац вредности. Позната је његова дефиниција у којој каже: ''рад је отац и
активни   принцип   богатства,   као   што   је   земља   мати".   Адам   Смит   чини   корак
даље   када   каже   да   рад   уопште   представља   извор   богатства   народа   и   свих