Увод
Економија
(долази од грчке речи Оикономиа; оикос кућа, номос закон) је
научна дисциплина која проучава како друштва употребљавају оскудне ресурсе да би
произвела одређена добра и услуге и расподелила их међу људима.
У Основи горе наведене дефиниције су две кључне замисли у економији:
прво, сва су добра оскудна. Не постоји начин да нека земља може производити
бесконачне количине добара. Из тога произлази да без обзира на то колико
економија неке земље била развијена она не производи довољно да би могла
задовољити чак и мали број жеља свих својих становника. Пошто су жеље
неограничене, а добра ограничена, економија мора пронаћи начин да добра
производи на најефикаснији могући начин. Ефикасност је, дакле, друга битна
одредница савремених економија.
Из ове две замисли се јављају три темељна питања у економији. То су шта,
зашто и за кога. Односно свако друштво мора изабрати које ће робе производити,
на који начин (више или мање ефикасно) и како ће добра бити расподељена. Та три
проблема су централни проблеми око којих се врти економија било којег друштва у
свету.
2
2.
Историјски развој економије
2.1
Економска мисао антике
Мениције
– кинески мислилац бавио се економским проблемима. Интересовао
се за проблеме друштва, поделе рада, и односе засноване на превази “високо родних
људи” над простим народом. Сматрао је да се то може поделити на оне који се баве
умним радом и оне који се баве физичким радом. Критиковао је деспотски начин
управљања који подстиче устанке јер се народу не обезбедјују средства за опстанак.
Створио је аграрни систен Цинтјан или квадратна или кружна поља. Први је
систематизовао доктрину Мендата неба. Мениције је био следбеник Конфучија.
Хомер
– песник Илијаде и Одисеје у којима се налазе и проблеми везани за то
доба. Родовско уредјења друштва, у коме влада Аристократски слој, заснива се на
натуралној производњи уз приватно поседовање стоке, робова, земље, злата и
других добара. Злато се већ употребљава у трговини, која не представља подручја
активности слободних Грка.
Ксенефон
– грчки филозоф и економиста, ученик Сократов и изразити
представник његове филозофије. Своје главне економске идеје је написао у свом делу
Економикос
. Заступао је натуралну привреду, што значи да свако друштво производи
све што му је потребно, а трговину и новчану размену треба споустити на најмању
меру.
2.2
Економска мисао Грчке
Платон
– велики грчки филозоф, ученик Сократов, и учитељ Аристотелов.
Његове филозофске мисли су проткане економским идејама. Једна од његових мисли
је подела рада: радници треба да раде, војници да чувају, владари да владају. Био је
противник богатства и трговине, и био је присталица натуралне привреде. Сматрао
је да су врлина и богатство неспојиви. Трговином би требало да се баве само странци,
јер она није достојна Атињана. Његова важна дела су
Република и Закони.
4
Аристотел
– грчки филозоф и ученик Платонов. Био је присталица робне
производње у чијим оквирима је и дефинисао појам робе, вредности и новца. Своје
економске идеје је написао у делима
Политика и Никомахова Етика
. Утемељивач
је модерног схватања о вредности робе, размени, новцу и богатству. Разликовао је
Еконмију и Хрематистику. Економија је натурално богаћење унутар домаћина, а
хрематистика је робно богаћење изван домаћина.
Хрематистика има за циљ прибављање богатства за њеног власника. Вештина
стицања богатства је двојака. Аристотел је био учитељ Александра Македонског, и
присталица робне производње и трговине.
2.3
Економска мисао Рима
У средишту римских писаца нису више филозофски проблеми економије,
већ конкретна питања пољопривредне производње, посебно коришћење општинског
земљишта и режим приватне својине. У то време водиле су се дискусије око јавне
земље, која је добијена на основу освајања. Земља се продавала на аукцијама,
додељивала колонистима или расподељивала грађанима.
Катон, Марко Порције
– римски писац и велепоседник. Писао је о начину што
бољег искоришћавања робова. По њему, робове је требало набављати мале, како би се
лакше васпитали за рад, треба их држати одвојено, како би се спречиле завере, треба
их хранити и облачити посебно. Катон је претеча Меркантилистичких идеја.
Браћа, Граси и Гај
– били су народни трибуни у старом Риму. Захтевали су
реформе и причали да се земља подели грађанима и безземљашима. Предлагали су
уводјење земљишног максимума тј. 500 јутара по власнику. Доживели су неуспех и
убијени су.
Цицерон Марко Тулије
– филозоф и политичар био је представник крупних
земљопоседника тзв. оптимата. Осудјивао је ситну, а одобравао је крупну трговину,
сматрајући је корисним занимањем. Био је противник занатлијског рада, мислећи да то
човека претвара у роба.
5
идеолошких претопставки за формирање класичних концепција о вредности. Тиме
је претходио Меркантилистичким учењима о развоју мануфактуре.
Макијавели
Николо Макијавели (ита. Niccolò Machiavelli ; 3. мај 1469. — 21.
јун 1527) је био италијански политички филозоф током ренесансе. Као управни
службеник у Фиренци, Макијавели је постао кључна фигура у реалној политичкој
теорији, кључној за касније студије у политичким наукама. Његова најпознатија
књига, ''Il Principe '' (Владалац), је књига којој је намена била да буде приручник за
владаре. Издата након његове смрти, књига је заговарала теорију да све што је било
потребно било је неопходно — рани пример утилитаризма и реалполитике.
Макијавелијеве теорије су разрађене у двадесетом веку. Макијавели је такође аутор
"Расправа" у вези политичког живота у Ватикану, Фиренци и осталим државама, у
којим демонстрира супериорност својих запажања. Ипак, придев "макијавелистички"
се сматра од већине експерата као неправилан у вези њега и његових ставова. Израз
описује уско, самоинтересно понашање од стране заинтересованих група. Заједно са
Леонардом да Винчијем, Николо Макијавели се сматра идеалним прототипом човека
ренесансе. Мада овај епитет може бити погоднији него описивати Макијавелија као
"макијавелистичког", поштено би било истаћи да је поседовао "макијавелистичку
интелигенцију".
2.5
Меркантилизам
Меркантилизам је био владајућа школа економије током раног модерног
периода (од 16. до 18. века). У појединачним државама довео је до првих појава
значајне владине интервенције и контроле над привредом и током овог периода
успостављен је већи део модерног капиталистичког система. Широм света
меркантилизам је охрабрио многе европске ратове тог периода и давао подстрек
европском империјализму. Вера у меркантилизам се почела губити у касном 18. веку
када су победили аргументи
Адама Смита
и других класичних економиста.
Данас целокупни меркантилизам одбијају сви озбиљни економисти, иако се на неке
елементе гледа са подршком.
Меркантилизам
је економска теорија која сматра да просперитет нације зависи
7
