Javni poredak

Uvod

Javni poredak predstavlja osnovne vrednosti i načela društvenog, političkog i pravnog uređenja jedne države koja ne mogu da se žrtvuju u medjunarodnom pravnom saobraćaju. Osim termina javni poredak (francuski: odre public), u MPP se koriste i termini “međunarodni javni poredak”, “evropski javni poredak”, “transnacionalni međunarodni javni poredak”. Oba izraza vode poreklo iz francuskog prava. Osnovni nedostatak izraza „međunarodni javni poredak“ je u tome što moze da stvori utisak da se radi o nekoj naddržavnoj ustanovi.

Javni poredak je ustanova odstupanja od normi međunarodnog privatnog prava koja omogućuje da nadležni organ ne primeni strano pravo na koje je uputilo koliziona norma, odnosno ne prizna stranu sudsku odluku zbog toga što bi to imalo za posledicu povredu osnovnih društvenih vrednosti priznatih u domaćoj zemlji. Ovim se ne menja ni sama koliziona norma države foruma ni strana sudska odluka.

Pozitivna funkcija javnog poretka se ogleda u tome što je usmerena ka pokušaju da se proširi primena domaćih imperativnih normi javno-pravnog karaktera na pravne odnose sa elementom inostranosti. Negativna funkcija javnog poretka se sastoji u sprečavanju primene onih stranih normi koje su u suprotnosti sa domaćim javnim poretkom. Ranije su najveći problem u evropskom pravnom prostoru izazivale razlike između normi porodičnog, naslednog i statusnog prava koje su do danas u dobroj meri redukovane. Trenutno, najveću pažnju privlače norme iz pravnih sistema sa potpuno različitom kulturnom, religioznom i ideološkom tradicijom kao što su islamske zemlje i zemlje dalekog Istoka.

Izazov je uvažiti strana materijalnopravna rešenja, a oćuvati sopstvene vrednosti i pritom ne stvarati “hramajuće pravne odnose” koje nanose štetu učesnicima u pravnom odnosu. Različiti pokušaji definisanja javnog poretka i u zakonodavstvima i u doktrini nemaju rezultate koji bi predstavljali univerzalan model i orjentir za praksu. Određenje konkretne sadržine prepušteno je sudskoj praksi. Da bi se primenila ustanova javnog poretka mora da postoji zainteresovanost domaće države, odnosno tangiranost njenog pravnog poretka u odnosu na pravni odnos u pitanju. Pre svega treba voditi računa da li se pravni odnos zasniva pred domaćim organom primenom stranog prava, kada on ne sme primeniti strano pravo suprotno domaćem javnom poretku ili je on već uspostavljen u inostranstvu primenom stranog prava. U drugom slučaju institut povrede javnog poretka, po pravilu ne interveniše već može da se postavi samo u okviru prethodnog pitanja jer je tangiranost domaćeg pravnog sistema daleko manji.
Posledice neprimene stranog prava su dvostruke – ili nastaje ili ne nastaje pravna praznina. Onda kada nastaje, pravnu prazninu treba zatvoriti analognom primenom lex causae, odnosno prilagođavanjem sve dok je to moguće. Kad nije, primeniće se lex fori. Ovakvo rešenje postoji u italijanskom, švajcarskom i nemačkom pravu, dok austrijsko predviđa supsidijarnu primenu lex fori. Kod nas u doktrini vlada mišljenje da bi u ovoj situaciji trebalo primeniti lex fori, odnosno domaću kogentnu normu koja čini domaći javni poredak (samo onda kada lex fori može neposredno da zatvori pravnu prazninu). U našem MPP, član 4. ZMPP nalaže isključenje primene stranog merodavnog prava, ukoliko je njegovo dejstvo suprotno Ustavom utvrđenim osnovama društvenog uređenja RS. Međutim, treba uzeti da naš javni poredak čine sve one imperativne norme koje se pored Ustava nalaze i u drugim pravnim aktima.