Kauzova teorema

Kouzova teorema:
Utvrđivanje razlika između neoklasičnog i kritičkog institucionalizma

Institucionalna analiza je tradicionalno opisivala komparativne performanse različitih ekonomija i pokušavala da objasni dinamiku ekonomskih transformacija. Ovaj rad analizira pitanja vezana za institucionalne performanse i proces institucionalnih promena. Uzima u obzir skorašnju literaturu i poziva se na razliku između neoklasičnog pristupa predstavljenog od strane neoklasične ekonomije i kritičnog pristupa vezanog za stari institucionalizam. Rad se zalaže za to da, zajedno sa kritičkim institucionalistima, efikasnost nije neutralan cilj po vrednosti i da je neophodno raspravljati o etičkim pretpostavkama koje se podrazumevaju u izboru kriterijuma procene. Šta više, iako neoklasični institucionalisti priznaju mogućnost da društveno poželjna institucionalna promena ne mora uvek biti očekivana, ovaj rad ukazuje na to da tradicionalna objašnjenja pridaju nedovoljnu pažnju razumevanju prirode političkog procesa i da tako nešto teži objašnjenju institucionalnog neuspeha koristeći visoke transakcione troškove na političkom tržištu. U suprotnosti sa ovom neoklasičnom literaturom, govori se i o tome da je teško generalizovati potencijalni uspeh institucionalnih inovacija bez analiziranja konfiguracije političkih snaga u društvu i bez eksplicitnog identifikovanja pobednika i gubitnika iz procesa institucionalnih promena.

 
Procenjivanje institucionalnih performansi

Ukoliko je jedan od ciljeva institucionalne analize da uporedi performanse ekonomija, onda je neophodno raspravljati o kriterijumu za procenu. Dok s jedne strane može postojati sporazum da normativni cilj društvene politike treba da promoviše rezultat koji je društveno poželjan, s druge strane prepoznato je, na osnovu rada Erouza [1951], da je teško definisati konzistentna i potpuna pravila društvenog izbora koja zadovoljavaju “slabe uslove neuspeha” [Sen 1987]. Izbor bilo kog kriterijuma za procenu neizbežno uključuje stvaranje etičkih i moralnih pretpostavki. Važna razlika između neoklasičnog i kritičkog institucionalizma je u stepenu do kojeg oni prepoznaju i raspravljaju o ovim pretpostavkama vrednosti, što je i razumljivo u izboru indikatora performansi. Literatura kritičkog institucionalizma se bavi normativnim sadržajem institucionalnih dogovora koliko i pozitivnom analizom institucionalnih promena.
Efikasnost je često korišćen indikator institucionalnih performansi, definisanih u vidu Pareto optimuma. Na primer, Binger i Hofman [1989, 69] sugerišu da “možemo uočiti više ili manje efikasne institucije kao više ili manje efikasne u iscrpljivanju društvenih dostignuća u promenama”. Predstavljajući tom “Preispitivanje institucionalne analize i razvoja” Nikolson [1993, 4], raspravlja da “institucionalne inovacije doprinose ekonomskom razvoju, obezbeđujući efikasnije načine organizacije ekonomskih aktivnosti” i nastavlja tako što “objašnjava strategije koje će unaprediti efikasnost institucionalnih izbora” [1993, 6]. Furubotn i Rihter [1989, 3], ipak, upozoravaju da se korišćenjem Pareto efikasnosti kao kriterijuma, suprotstavlja “dobro poznatom problemu ekonomija blagostanja”, od kada postoje mnogobrojni Pareto optimalni zaključci o granicama blagostanja, i da se ovo ne može upoređivati bez stvaranja zaključaka o vrednosti. Nejedinstvenost Pareto optimuma se odražava u alternativnim početnim rezultatima. Dalje kao što Semjuels [1992, 65] ukazuje: “Postoji beskonačan broj uticaja Pareto optimuma kada su u pitanju mnoge druge pretpostavke i kada je njihov sadržaj u pitanju. Pareto optimum varira, na primer, sa dohotkom i distribucijom bogatstva, sa strukturom snage, a naročito kada se radi o pitanjima politika, vezanih za zakon.“ Zatim, ono što treba da bude prepoznato jeste da od kada je institucionalna struktura ta koja definiše Pareto optimum, beznačajno je ovo koristiti kao kriterijum procena za institucionalnu analizu.