Kodeks upravljanja “Mol-group”-e

1. UVOD

Korporativno upravljanje se definiše kao sistem upravljanja preduzećem, koji uključuje odnose između uprave, nadzornog odbora, akcionara i ostalih interesenata unutar i izvan preduzeća (npr. radnika, dobavljača, kupaca i zajednice). Korporativno upravljanje treba da se organizuje tako da se zaštite prava akcionara, kao i da obaveže menadžment akcionarskog društva da donosi odluke koje su u najboljem interesu akcionara. U tom smislu, neophodno je da menadžment redovno (obično kvartalno) podnosi finansijske izveštaje akcionarima, zatim da obezbedi pravo na učestvovanje u glasanju na skupštini akcionara, pravo na izbor članova uprave i pravo na učestvovanje u profitu korporacije.
Korporativno upravljanje nastoji da obezbedi jednak tretman svim akcionarima koji se nalaze u istoj klasi. Ne postoji jedinstvena definicija korporativnog upravljanja koja se može primeniti na sve situacije i pravne sisteme. Ipak, većini definicija zajedničko je to da uzimaju u obzir i interni i eksterni aspekt korporativnog upravljanja. Interni aspekt je usmeren na samo privredno društvo (firmu); korporativno upravljanje se posmatra kao sistem odnosa definisan strukturama i procesima koji se obično fokusiraju na mehanizme za obezbeđenje efikasnog upravljanja firmom i izveštavanja investitora i javnosti. Eksterni aspekt, s druge strane, koncentriše se na odnose između društva i njegovih nosilaca interesa. Nosioci interesa su pojedinci ili institucije koje imaju interes u društvu: investitori, zaposleni, poverioci, dobavljači, potrošači, regulatorni i drugi državni organi, kao i lokalna zajednica u kojoj društvo posluje. Taj aspekt analizira i položaj firme na tržištu kapitala. Korporativno upravljanje se analizira sa stanovišta kvaliteta zaštite koju sistem korporativnog upravljanja pruža eksternim investitorima. Osnovni ciljevi dobrog sistema korporativnog upravljanja jesu da obezbedi priliv svežeg, eksternog, kapitala, efikasno poslovanje firme i, posledično, maksimizaciju prihoda na uložena sredstva. Sva tri cilja biće ostvarena ukoliko se na pravi način definiše položaj investitora – vlasnika kapitala koji se želi privući i čiji se prihod na uloženi kapital želi maksimizirati efikasnim poslovanjem. Definisanje položaja investitora podrazumeva pak pravilno definisanje prava i obaveza investitora unutar firme i na tržištu kapitala. Unutar firme, dizajniranjem sistema korporativnog upravljanja definiše se, pre svega, uloga menadžera (agenta kome investitor daje svoj kapital na upravljanje), i odnosi između menadžera i investitora (interni aspekt korporativnog upravljanja).

2. POJAM I ZNAČAJ KORPORATIVNOG UPRAVLJANJA
Za korporativno upravljanje ne postoji jedinstvena definicija koja može da se primeni na sve situacije i na svaki sistem.
Međunarodna finansijska korporacija (IFC) definiše kao: „ strukture i procese za vođenje i kontrolu privrednih društava.
Organizacija za međunarodnu saradnju definiše kao (OECD): „interna sredstva pomoću kojih se vode i kontrolišu akcionarska društva, a koja obuhvataju grupu odnosa između menedžmenta društva, njegovog odbora, njegovih akcionara i drugih nosilaca interesa. Korporativno upravljanje obezbeđuje i strukturu kroz koju se postavljaju ciljevi društva i utvrđuju sredstva za dostizanje tih ciljeva i pračenje učinka. Doro korporativno upravljanje treba da pruži odgovarajuću stimulaciju izvršnim rukovodiocima i članovima odbora u društvu, kako bi sledili ciljeve koji u interesu društva i akcionara i omogučili efikasan nadzor, time postičući društva da efikasnije koriste resurse”
Po Kadberijevom izveštaju: “korporativno upravljanje je sistem kojim su kompanije upravljane i nadzirane”. Na taj način je korporativno upravljanje definisano kao skup mehanizama kroz koje firma funkcioniše kada je svojina odvojena od upravljanja.

Uobičajeno shvaćeni problemi korporativnog upravljanja ne javljaju se u svakom tipu firme, već samo tamo gde postoji veći broj vlasnika i odvojenost svojine od upravljanja.
Dva su centralna pitanja korporativnog upravljanja, a njihovo i postojanje i rešavanje zavisi od strukture vlasništva u preduzeću.
Sa jedne strane, u akcionarskim društvima sa disperziranom svojinom osnovna teškoća je kontrola performansi menadžera od strane spoljnih akcionara koji nemaju dovoljno moći da na njih utiču.
Sa druge strane, u firmama sa malim brojem vlasnika menadžeri su obično kontrolisani od strane najvećeg/najvećih vlasnika, pa je osnovno pitanje dobrog korporativnog upravljanja kako da manjinski vlasnici onemoguće kontrolnog vlasnika/vlasnike da izvlači/e preterane koristi kroz mahinacije na štetu manjinskih vlasnika.
Moguće rešenje pomenutog problema obično se traži kroz različite mehanizame koji ga mogu ublažiti.
To su:
• oslonac na težnju menadžera da steknu i očuvaju sopstvenu poslovnu reputaciju,
usklađivanje interesa menadžmenta sa interesom korporacije i njenih vlasnika kroz podsticajne šeme nagrađivanja menadžera;
• delegiranje kontrole nad menadžmentom upravnom odboru, kao predstavniku vlasnika koji bi trebalo da donosi strateške odluke i kontroliše menadžment;
• jasno dužnosti menadžera prema korporaciji,
• delimična koncentracija svojine i kontrole u rukama jednog ili par većih investitora, čime se ublažava problem koji donosi disperzija vlasništva;
• tržište kapitala, kao signalnog instrumenta za loš rad menadžmenta;
• preuzimanje firme (takeovers) od strane drugih onda kada se vrednost firme spusti ispod realne, a zbog lošeg rada uprave;
• borba za zastupničke glasove na skupštini akcionara, gde dolazi do privremene koncentracije vlasništva ili glasova kada je to potrebno;
• i drugerazne oblike zaštite manjinskih akcionara.

Nijedan od ovih mehanizama nije perfektan, ali njihova kombinacija obično donosi željene rezultate, iako ne uvek i na svakom mestu.