Прва контура државе Хрвата трају још из 7. века. „Папа Агатон посредовао је 677. године
између   бизантског   царства   тј.   Цариграда   (који   је   у   то   доба   био   средиште   целокупног
источног   и   западног   римског   царства)   и   Хрвата   који   су   протерали   Аваре,   настанили
садашња подручја,делове римског, односно бизантског царства“ . „Доласком на подручја
Истре,   Приморја,   Далмације,   Горског   котара,   Лике,   Баније,   Мославине,   те   Посавља,
Подравља и Загорја, Хрвати су затекли илирско-келтска племена. Римске провинције које
су   настанили   Хрвати   биле   су   подељене   на   градове   који   су   били   политичка,   војна   и
господарска средишта на тим подручјима. „Хрватска се држава простирала од Велебита до
Цетине и од мора у унутрашњост до Поврбасја, а била је подељена на 11 жупанија (три
жупаније: Крбава, Лика и Гацка биле су под непосредном влашћу бана)“ . Да би Хрватској
држави осигурали подручје, војну и господарску моћ, током 4 века   хрватски краљеви и
кнезови  морали су  склапати савезе  како  би  избегли ратове  и окупације,  што  је  имало
утицаја на државно устројство.

1.2. Хрватска држава у раздобљима феудализма

Прва устројства Хрватске била су племена. „Спомињање 7 племена Хрвата, представници
којих су склапали уговор с Бизантским царом и представници 12 племена који су склапали
уговор с Коломаном, нису представљали целокупно хрватско становништво у овим
крајевима... Друга равноправна племена живела су између реке Раше и Цетине, те у
Далмацији. У прво време свако је племе живело на свом подручју и чврсто се одржавало
помоћу својих породичних заједница“

„У   време   династије   Трпимировића   (852.-1102.)   Хрватска   је   била   подељена   на   жупе,   а
формирањем   хрватске   државе   многобројне   тврђаве,   које   су   служиле   обрамбеној
организацији становништва, било да су припадале владару, његовом роду или поједином
племену, добивале су посебно управно значење“ . Жупе су, без обзира на своју величину,
створиле једну подручну јединицу, а имена су добивале по рекама или долинама, односно
тврђавама око којих су се развиле. На челу жупе је био жупан који је био изабран од
жупског збора. „Понекад је част жупана била наследна, али и у једном и у другом случају
о пословима жупе је одлучивао сабор жупљана“ . Пошто је на челу жупе био жупан с
временом   се   та   територијална   заједница   почела   називати   жупанијом,   а   од   12.   Века
комитатом. Жупа,  односно жупанија није представљала само племенску заједницу већ и
политичку, војну те судску власт, а била је и оквир црквене заједнице, будући да су већ

тада била усвојена начела како се политички и црквени окрузи морају подударати. „У
време старе хрватске државе основне функције жупана биле су: судска, затим заповедника
тврђаве и фискална. Судска је функција свакако била најзначајнија јер је у ранофеудалном
раздобљу судовање било највиши израз државне власти. Владар је често био судац, но
како није могао сам судити на читавом подручју, у његовој су одсутности судили херцег,
бан или жупан“ .

Далматински градови су због специфичних услова имали знатно другачији државноправни
положај од осталих делова Хрватске. Током 8. и 9. века , далматински градови постају
аутономни,   али   под   заштитом   Млетачке   Републике.   Током   1105.   године   постали   су
саставни   делови   Хрватско-Угарског   Краљевства   те   су   уживали   аутономију.   Наиме,   у
пракси су били суверени, али не и на закону засновани. „Начелник града или приор, од 11.
века  жупан , је имао важан положај, но не исти као и владар. Бискуп (који је такође имао
важну власт) и приор били су бирани од стране становништва, но касније та власт захтева
постати   наследна“.   Градско   веће   је   био   други   орган   власти   којег   су   представљали
патрицији. Скупштина, као трећи орган, се бавила важним питањима и бирала градске
дужнике. „Чинили су је слободни људи који су раније имали политичка права. С временом
је (у 13. века) потпуно ишчезла. Приор је имао и своје помагаче. Sudcе – iudicator, iudex;
службеници  задужени   за   сигурност   града   –  tribuni;   а   царинске   и   финанцијске   послове
обављали су  cаmеrаrii  и commerciarii“. У 15. веку   далматински градови, након многих
сукоба   до   тада,   коначно   улазе   у   састав   Млетачке   Републике,   која   с   временом   укида
аутономију далматинских градова.

Тачан број жупанија није могуће прецизно утврдити - само јужно од Гвозда је било више
од 30 жупа, а северно од Гвозда било их је још и више. Важно је напоменути да тадашњи
територијални устрој Хрватске није обухваћао подручје између Саве и Драве, односно
Славонију,   јер   је   тим   делом   владала   Угарска.   Развој   феудалних   односа   осигуравао   је
феудалцима   превласт   у   жупанијама,   али   њима   је   још   увек   управљао   жупан   којег   је
именовао краљ. Веће промене догодиле су се повезивањем Хрватске с Угарском. „Угарски
су   краљеви   већину   подручја   жупанија   даровали   поседницима   (властелинима)   на   име
верности и војних обавеза према краљу. Ти поседи-донације великашима били су изузети
од   власти   жупана   који   су   управљали   подручјима   изван   донација“   (Хржењак,   2004:   5).
Црквени поседи су такође били изузети као и слободни   краљевски градови, а најбољи
пример тога је Бела III. који је дао поједине жупаније племићима 1180. године. Модрушку
жупу   је   дао   крчким   кнезовима,   а   Шубићима   Брибирску   жупу.   Он   је,   уместо   жупана,
постављао кнезове који су били војсковође одреда те који су се морали ставити краљу на
располагање. Највећа разлика између жупана и кнеза је била та да су поједина племена,
црква,   сатници   и   народ   бирали   жупана   на   жупском   сабору,   док   је   кнеза   постављао
краљ.Оно што није дано великашима задржало је самостални карактер и остало ђеловати
као самоуправно подручје племенских жупа и старих сеоских опћина све до 15. века.

Сатније су биле мање управно-територијалне јединице од жупанија, дакле биле су
војничке јединице које су обухваћале сеоске скупине с око стотињак способних људи за
војску. На челу сатније је био сатник који је био вођа у борби, главар и судац. „Сатник је
одговарао жупану за ред на подручју сатније, за убирање пореза и суђење. На тај је начин
извршна власт у ранофеудалној Хрватској била повезана с војничком влашћу, од власти
сатника до жупана и краља“.

Иванић Града до Карловца, а даље до Драве била је Славонска крајина са седиштем у
Вараждину. „Део Хрватске који је спадао у војне крајине имао је специфично војно
устројство. Делило се на три генерала: Карловачки, Вараждински и Банијски. Генерала су
се, пак, делили на регименте, а регименте на сатније. Изван подручја регименте биле су
војне општине“. Тек 1881. године укидају се војне крајине, а територији је враћен
Краљевини Хрватској и Славонији.

Дистрикт је био јединица између округа и котара. Подела из 19.века говори да је Речки
округ делио на три дистрикта: Истарски, Ријечки и Горско-котарски, а Карловачки округ
на: Карловачки, Самоборски и Сисачки дистрикт.

1.3. Хрватска самоуправа у оквиру Хабсбуршке

Монархије

Након   што   су   хрватски   сталежи   1527.   године   одабрали   династију   Хабсбурга   за   свог
владара, па до укидања феудализма, самоуправа се може посматрати кроз два раздобља.
Прво раздобље је било од 1527. године до 1760. године и друго од 1760. године до 1848.
године. У првом раздобљу жупаније су у државној структури имале мањи значај, него у
другом.   „Оне   су   и   даље   биле   административно-судско   територијалне   и   племићке
заједнице. Њихов број у Хрватској се свео само на три и то на: загребачку, крижевачку и
вараждинску“ . Интегрирањем славонских жупанија моћ жупанија је расла, а нарочито
самоуправа жупанија. Врховни управитељ и темељни носитељ свих жупанијских послова
био је велики жупан. Уз великог жупана ту су била и два вицежупана, један од њих је
замењивао   великог   жупана   у   жупанијским   и   судским   пословима,   док   га   је   други
замењивао само у управним пословима. Што се тиче састава градске управе, њу су чинили:
градско веће, судац-начелник и градски капетан. Свака жупанија је подељена на четири
дистрикта или округа, које води окружни судац, као судски и управни чиновник. Главне
надлежности   жупаније   су   биле   војне,   делом   управнофинанцијске   и   делом   правосудне.
Једно од значајнијих овласти жупанија је било њихово право на оцењивање законитости и
праведности управних аката врховних државних органа (краља и Сабора) те се то сматрало
као највећа запрека хабсбурш��ом централизму.

Након распада Дубровачке Републике, њена је територија припојена Далмацији. Она је
заједно с Хрватском и Славонијом чинила Троједну краљевину Хрватске, Далмације и
Славоније, која је била у саставу Хабсбуршке Монархије. У то време у Дубровнику је
влада имала сву власт. Градску управу су чинили Велико веће које бира важне службенике
(кнеза, чланове Малог Већа и Сената, судске, царинике, покрајинске кнезове), доноси
законе, одлучује о рату и миру, помиловањима и сл. На даље, Сенат или Веће умољених
расправља о најважнијим питањима унутарње и вањске политике, намеће порезе, именује
конзуле и посланике, док је Мало веће извршни орган који издаје полицијске и трговачко
полицијске одредбе. У том контексту, треба рећи и како је Кнез био представник врховне
власти, а бирало га је веће апсолутном већином.