Увод
У социолошкој науци, заједница се одређује као група људи коју повезују
следеће заједничке карактеристике: живот/суживот на одређеном географском
подручју, заједничке културне вредности (вредносни ставови, обичаји животни стил и
друго), као и узајамно деловање и релације (заједнички интереси, инфраструктурне
потребе, географске, саобраћајне и друге везе). Друштвена заједница у ужем смислу се
поистовећује са појмом познатим под називом локална заједница, који у односу на
друштвену заједницу у ширем смислу обухвата знатно мањи колективитет, број
становника и територију. У теорији се такође прави разлика између појма заједнице и
појма мањине. У том контексту, мањине се схватају као друштвене групе чији је
основни идентитет изван доминантних, односно владајућих или већинских културних,
друштвених и политичких норми у смислу расне, конфесионалне или етничке
припадности, пола, старости, физичке и менталне способности, класне припадности,
уверења, језика или културе.
У бројчаном смислу, мањине су подгрупа остатка популације. Оне се често могу
налазити у позицији политичке, економске или друге потчиње- ности и угрожености,
због чега могу инсистирати не само на одржавању свог идентитета већ и на снажнијем
изражавању тог идентитета. С тим у вези, у међународном праву се под мањинама се
углавном подразумевају националне, односно етничке, те верске или језичке групе. У
овом контексту, појам кохезије означава меру у којој је одређена група у друштву
повезана заједничким интере- сима и циљевима, знањима и искуствима која деле,
доживљајем колективног идентитета и припадности, међусобним разумевањем и
поверењем. У позитивном смислу, кохезија се везује за број, врсту односно интензитет
заједничких интереса и интеракција које стварају основу за солидарност, мобилизацију
и за заједничке поступке. Насупрот томе, узајамно неповерење, недостатак међусобног
разумевања и непознавање може довести у питање кохезију, што може лако бити
искоришћено од стране оних који настоје да створе и продубе поделе и конфрон- тације
унутар и између појединих друштвених заједница.
1
1
Марковић, Ж. (2009). Контрола полиције у Србији, Збирка предлога практичне политике за реформу
полиције у Србији, бр. 1, Београд. 4‒9.
1
организација цивилног друштва, институција и полиције у про- налажењу и решавању
свих безбедносних проблема. Полицијско деловање у савременом друштву захтева
одговарајуће и право- времено реаговање на разноврсна понашања у заједници која
потенцијално могу да угрозе безбедност појединца и утичу на појаву страха од
криминала, али и оперативни рад на превенцији истих. Због тога је неопходно да
органи за спровођење закона делују ефикасно и ефективно кроз сакупљање, размену и
обраду података ради утврђивања проблема и израде одговарајућег одговора у
партнерству са осталим актерима система безбедности. Циљ проблемски-
оријентисаног рада полиције је директно реаговање на проблем чиме је у потпуности
промењена улога органа за спровођење закона.
Сходно томе, мисија рада полицијских службеника није више само спровођење
закона, већ и превентивно деловање на узроке безбедносних проблема, тако да они
нису само „чувари права већ су и носиоци мреже актера који утичу на безбедност као
јавно добро.“
Проблемски-оријентисани рад полиције настао је као механизам за одвраћање
од прекорачења полицијских овлашћења и стављањем акцента на чињеницу да то није
могуће учинити једино изменама у управљању службом. Уколико су полицијске
службе усмерене на решавање проблема и детаљно познају безбедносне потребе
грађана, полицијски службеници знаће како да употребе своја овлашћења јер би
требало да реше одређене, унапред препознате проблеме и тиме умање могућности
прекорачења овлашћења. Спознајом проблема полицијска служба може да утврди
начине управљања сходно решењу које предвиди. За примену теоријског дела
проблемски-оријентисаног рада полиције потребна је практична техника. У пракси је
устаљена примена три технике: SARA (eнг. scanning, analysis, response, assessement),
која је временом постала синоним за проблемско-оријентисани рад полиције;„процес
решавања проблема“ (енг. problem solving process), и „оквир за управљање знањем 5I“
(енг. intelligence, intervention, implementation, involvment, impact).
3
Иначе, органи за спровођење закона у пракси не прате стриктно примену
техника како теорија налаже, већ их користе у складу са ресурсима са којима
располажу, при чему технике остају идеалтипске творевине које се усклађују са стањем
у локалним заједницама. У Србији се проблемско-оријентисани рад посматра као један
3
Ђорђевић, С. (2009). Стокхолмски програм као почетни модел за стратегију реформе полиције у
Србији, Збирка предлога практичне политике за реформу полиције у Србији, бр. 1, Београд. 11‒18.
3
од елемената рада полиције у локалној заједници, премда исти још увек није у
потпуности стратешки и практично примењен у свакодневном раду полиције. У
Републици Србији је реактивно полицијско деловање још увек присутно у великој
мери, док су превентивно деловање и фокусирање на проблеме како би се спречиле
негативне последице недовољно заступљени у раду полиције. Чињеница је да се
полиција у Србији у великој мери перципира углавном као репресивна снага за борбу
против криминалитета и неретко као изршилац задатака у интересу актуелних
политичких власти а не као служба грађана која је њима на услузи 24 сата дневно, и
која на један софистициранији ненасилан начин решава њихове безбедносне проблеме.
Због тога је неопходно променити полицијску филозофију рада и увести едукативне
програме о савременим приступима полицијског деловања у оквиру локалне заједнице.
Пројекти везани за превенцију криминала и рад полиције у заједници вре-
менски су повезани са почетком друге фазе процеса реформе полиције у Србији након
2000. године. С тим у вези, треба имати у виду да су одређени елементи полицијског
рада у заједници постојали и у некадашњем систему општенародне одбране и
друштвене самозаштите у оквиру тзв. секторског рада полиције. У том систему,
сарадња са становништвом одржавана је преко месних заје- дница као делова јединица
локалне самоуправе. Међутим, за разлику од модела рада полиције у заједници где је
безбедност грађана главни интерес полицијске службе, секторски рад полиције био је
усмерен на заштиту државе и друштвеног поретка, тако да полиција није посматрана
као сервис грађана. Идеја о пројекту „Полиција у локалној заједници“ у Србији
покренута је 2002. године, а њена реализација је започета следеће године на четири
пилот општине (Врњачка Бања, Крагујевац, Звездара и Нови Бечеј) уз подршку Мисије
ОЕБС у Србији, Одељења за међународни развој британске владе (DFID), Националне
полиције Норвешке и Швајцарске агенције за развој и сарадњу (SIDA). У даљем развоју
дошло је до промене назива пројекта „Полиција у заједници“ у пројекат „Безбедна
заједница“, јер је процењено да је нови назив семантички погоднији и знатно шири у
материјално-правном смислу. Током 2003. и 2004. године број пилот општина је
повећан за три (Бачка Паланка, Нови Сад, Пожега). Активности су реализоване и у три
национално мешовите општине на југу Србије (Прешево, Медвеђа, Бујановац), као и у
Сомбору, Зрењанину, Кикинди и Нишу.626 Прва фаза пројекта је завршена 2005.
године. Резултати који су остварени у пилот општинама наговештавали су да ће се
повећати број пријава које грађани подносе полицији, нарочито у областима где је
видљиво насилничко понашање. С тим у вези, већ је у Документу визије МУП-а
4
