Koncesije

UVOD

Reč koncesija potiče od latinske reči ’concedere’ što znači dopustiti, prepustiti, ustupiti ili ostaviti. Pravni institut koncesije, kao ustupanja određenih ovlašćenja držanve i javne vlasti privatnim licima, ustanovljen i široko primenjivan u rimskom pravu. Predmet koncesija bila je zemlja koja je od strane države ustupa privatnim licima ili opštinama. Država uspostavlja koncesioni sistem kako bi određena javna služba, za koju država nema dovoljno sredstava ili znanja da bi upravljala njenim poslovanjem, bila ustupljena fizičkom ili pravnom licu da je obavlja u opštem interesu i uz određenu nadoknadu.
Pojava koncesija bila je široko rasprostranjena u srednjem veku kada su pojedini koncesionari uzimali u zakup putem koncesija vađenje rude ili pak plaćanje mostarine, putarine (bili su oslobođeni od ovih obaveza). Koncesije su davane i stranim trgovcima da mogu slobodno da trguju na određenim područjima. Od velikih infrastrukturnih projekata interesantno je spomenuti koncesiju za izgradnju Sueckog kanala koja je data 1854. godine i koncesija za izgradnju Panamskog kanala koja je data 1878. godine.Svi momenti (specijalizacija u proizvodnji i izvozu, uticaj inostrane konkurencije na domaće proizvođače, transfer tehnike i tehnologije putem proizvodne kooperacije domaćih i stranih privrednih subjekata) direktno doprinose privrednom razvoju nedovoljno razvijenih i zemalja u tranziciji.

U našem pređašnjem pravnom sistemu svi oblici koncesije imali su zajednički naziv – povlastica. Pod uticajem evropskih prava, a kasnije francuskog i nemačkog, dvadesetih godina XX veka naziv povlastica zamenio je naziv koncesija.

Pravni odnos koncesije podrazumeva postojanje dve kategorije subjekata: koncedent i koncesionara. Koncedent je davalac koncesije, strana koja ustupa određena prava u domenu korišćenja prirodnih bogastava ili obavljanja delatnosti od opšteg interesa, a to može biti država, odnosno organ državne vlasti ili lokalne samouprave. Koncesionar je primalac koncesije, strana koja se obavezuje da će ustupljeno pravo koristiti u određenom vremenskom periodu, pod unapred potpisanim uslovima i uz plaćanje nadoknade. Koncesionar može biti fizičko ili pravno lice, koje ima državljanstvo ili nacionalnu pripadnost domaće, odnosno strane zemlje.

KONCESIJE
Uopšteno

Na osnovu iskustva odobravanja koncesija, može se primetiti da su one uglavnom korišćene u oblastima koje karakteriše prirodni monopol. Na bazi licitacije za dodelu koncesije postiže se određen element konkurencije. Mada, ukoliko ponuđač ponudi višu cenu i u odnosu na realnu, pod uticajem konkurencije može izgubiti na licitaciji. U suprotnom slučaju, može bitno reducirati svoj profit. Ipak, koncesionari najbolje procenjuju koja cena ima ekonomskog smisla i zato su cene koje se postižu najbolje cene. Sem toga, prilikom licitacije najjača preduzeća mogu ponuditi najpovoljnije uslove tako da je to, s jedne strane, određena garancija da će posao dobiti najefikasnije preduzeće.
U određenim granama koje nisu prirodni monopoli može se pokazati da je najbolje rešenje ukoliko postoji jedno ili više (najčešće dva) preduzeća. Pošto postoji rizik da jedno preduzeće može primenjivati visoke marže zato što nema konkurencije, i zato izgleda kao najprihvatljivije rešenje da se dodele dve koncesije za datu granu. Ilustrovan primer za to je oblast mobilne telefonije, pa ne iznenađuje činjenica da su strani investitori ovu oblast posmatrali kao vrlo atraktivnu za ulaganje u Srbiju. U tabeli Strane direktne investicije u Republici Srbiji, može se primetiti da su dve najveće investicije baš iz oblasti telekomunikacija.
Infrastrukturni sektori koji imaju određene elemente prirodnog monopola predstavljaju najatraktivnija područja za koncesije: to su putevi, prenos i distribucija električne energije, železnička infrastruktura, prenos vode, prenos i distribucija gasa…
Mnoge vlade prilikom odobravanja koncesija u prirodne monopole ujedno odobravaju i ekskluzivitet koncesionaru. Njihov motiv je da podstaknu privredni razvoj, ali nema čvrstih dokaza na bazi empirijskih istraživanja. Ipak, ekskluzivitet ne mora trajati isti vremenski period koliko i sama koncesija, već se to pitanje reguliše klauzolom u ugovoru. Ekskluzivitet u granama koje predstavljaju prirodne monopole ne menja bitnije proviziju koncesionara, dok u granama koje su podložne konkurenciji pravo ekskluziviteta značajno smanjuje konkurenciju. Strani koncesionar po pravilu je zainteresovan za ekskluzivitet jer se time manje ugrožava njegov profit. Zemlje u kojima je visok ekonomski i politički rizik za strane investitore mogu pokušati da dodeljujući ekskluzivitet koncesionaru lakše ustupe određenu granu na koncesiju.