УНИВЕРЗИТЕТ „УНИОН – НИКОЛА
ТЕСЛА“ БЕОГРАД
Факултет за пословне студије и право
СЕМИНАРСКИ РАД
Предмет: КРИВИЧНО ПРАВО
Тема: КРИВИЧНА ДЕЛА ЛИШЕЊА ЖИВОТА
Професор:
Студент:
проф. др Милан Милошевић
Горан Јовановић I 346-10
Шабац, новембар 2013. године
САДРЖАЈ
УВОД
.....................................................................................................
3
1. ВРСТЕ КРИВИЧНИХ ДЕЛА ПРОТИВ
ЖИВОТА И ТЕЛА
................................................................
3
2. ПОЈАМ И ОСНОВНЕ КАРАКТЕРИСТИКЕ
УБИСТВА
.........................................................................
4
2.1. ОСНОВНИ ОБЛИК УБИСТВА - ОБИЧНО УБИСТВО
5
2.2.
ТЕШКО УБИСТВО
...............................................................
6
2.2.1. Тешка убиства према начину извршења
...............................
6
2.2.1.1. Убиство на свиреп начин
....................................................
6
2.2.1.2. Убиство на подмукао начин
....................................................
7
2.2.2. Тешка убиства према околностима извршења и последици
7
2.2.2.1. Убиство при безобзирном насилничком понашању
..........
8
2.2.2.2. Убиство члана своје породице којег је извршилац претходно
злостављао
.........................................................................
8
2.2.2.3. Убиство са умишљајним довођењем у опасност још неког лица
8
2.2.2.4. Убиства при извршењу разбојништва или разбојничке крађе
9
2.2.2.5. Убиство више лица
...............................................................
9
2.2.3. Тешка убиства према околностима извршења и последици
9
2.2.3.1. Убиство из користољубља
....................................................
10
2.2.3.2. Убиство ради прикривања другог кривичног дела
..........
10
2.2.3.3. Убиство из безобзирне освете
..........................................
10
2.2.3.4. Убиство из других ниских побуда
..........................................
11
2.2.4. Тешко убиство с обзиром на особености пасивног субјекта
11
2.2.4.1. Убиство службеног или војног лица
..........................................
11
2.2.4.2. Убиство судије, јавног тужиоца, заменика јавног тужиоца
или полицијског службеника у вези са вршењем службене
дужности
...............................................................................................
11
2.2.4.3. Убиство лица које обавља послове од јавног значаја у вези са
пословима које то лице обавља
.......................................... 11
2.2.4.4. Убиство детета
..........................................................................
12
2.2.4.5. Убиство бремените жене
.....................................................
12
2.3. УБИСТВО НА МАХ
................................................................
12
2.4. УБИСТВО ДЕТЕТА ПРИ ПОРОЂАЈУ
................................
13
2.5. ЛИШЕЊЕ ЖИВОТА ИЗ САМИЛОСТИ
.....................
14
2.6. НЕХАТНО ЛИШЕЊЕ ЖИВОТА
..........................................
15
ЗАКЉУЧАК
..............................................................................................
16
ЛИТЕРАТУРА
...................................................................................
18
2
кажњавање. Код лаких убистава постоје неке привилегујуће околности које закон издваја
и због њиховог присуства прописује лакшу казну од казне прописане за обично убиство.
2. ПОЈАМ И ОСНОВНЕ КАРАКТЕРИСТИКЕ УБИСТВА
Убиство је противправно лишавање живота другог лица.
То лишење или уништење живота другог лица може бити извршено различитим
делатностима, на различите начине и са различитим употребљеним средствима, под
различитим околностима и условима. Стога се и разликује више врста овог кривичног
дела која су и наведена у претходној тачки овог семинарског рада и о којима ће касније
бити више говора.
Као објект заштите код овог кривичног дела сматра се човек као људско биће.
То је жив човек као људско биће које постоји од момента рођења до момента
његове смрти, без обзира на стање здравља и без обзира на његову способност за
живљење.
Заштита живота човека није апсолутна и потпуна. Од ове заштите се одустаје,
додуше изузетно, у одређеним, законом стриктно одређеним случајевима, као што је
примена института нужне одбране и крајње нужде када је лишавање живота другог лица
једини начин да се заштити живот лица које се налази у стању одбране или стању
отклањања опасности.
Кривичноправна заштита живота до момента човековог рођења, из разумљивих и
легитимних разлога, постављена је рестриктивније, тако да човечији плод (будући живот
или живот у настајању ) није апсолутно заштићен (постоји легалан прекид трудноће) нити
је заштићен од нехатних повређивања или угрожавања.
Виталитет, односно способност за живот није услов кривичноправне заштите
човековог живота, тако да се објектом кривичних дела против живота и тела сматра свако
биће рођено од жене које има човеколики облик независно од тога да ли поседује
способност за самосталан живот или не, да ли болује од неизлечиве болести или се можда
налази у коми, и сл. С тим у вези треба рећи да ову заштиту не ужива монструм, тј.
дегенерисани заметак (тзв. ''мола'') који нема човечији облик и не може се развити у
људско биће макар и са аномалијама.
Кривичним правом штити се живот човека све до његовог престанка, односно до
момента смрти. Међутим, с обзиром на чињеницу да живот човека не престаје у једном
тренутку, односно да престанак функција појединих органа не наступа истовремено јер
свако ткиво и сваки орган умире својом посебном смрћу (изузев у случају деловања
разарајућих средстава када смрт наступа за читав организам тренутно), утврђивање
момента смрти или боље речено момента у којем престаје кривичноправна заштита
човековог живота, изузетно је компликовано. Ако се томе дода и питање трансплантације
појединих људских органа, нарочито срца, плућа, јетре, итд. које је дозвољено вршити
само са мртвог човека јер у противном тај захват представља убиство, јасно је са каквим
проблемом се сусреће законодавац при одређивању граница кривичноправне заштите
овог добра. Ипак, уважавајући достигнућа медицинских наука, савремено кривично право
као моменат смрти прихвата мождану смрт, односно иреверзибилно оштећење мозга и
престанак рада свих можданих функција. Утврђивање тог момента врши се применом,
тзв. ''Харвардског критеријума'', према којем електроенцефалограм мора најмање десет
минута показивати престанак електричне активности мозга, с тим да за то време не
постоје друге реакције.
Управо због специфичности природе и карактера овог кривичног дела законодавац
ово дело није утврдио према радњи извршења (као што је то случај код већине осталих
кривичних дела), већ према проузрокованој последици.
4
Радња извршења код кривичног дела убиства може бити веома разноврсна по
предузетим делатностима, начинима извођења и употребљеним средствима.
Убиство се може извршити како делатностима чињења (активним, позитивним
радњама), тако и делатностима нечињења (негативним, пасивним радњама, пропуштањем
дужног чињења).
Последица овог кривичног дела се састоји у наступању смрти лица према коме је и
предузета делатност лишења живота.
У случају да је учинилац предузео радњу извршења, али смртна последица не
наступи, постоји покушај овог кривичног дела.
2.1. ОСНОВНИ ОБЛИК УБИСТВА - ОБИЧНО УБИСТВО
Општом формулацијом „ко другог лиши живота“ предвиђено је основно кривично
дело против живота, тзв. „обично убиство“ које је законодавац инкриминисао под
називом „Убиство“ чланом 113. КЗС.
Под обичним убиством подразумева се умишљајно лишавање живота другог лица
које није праћено додатним, посебним околностима које, када постоје, мењају тежину и
облик овог дела стварајући тако неки од посебних облика квалификованог или
привилегованог убиства. Међутим, у основи свих тих посебних облика убиства налази се
обично убиство, јер су обележја овог облика убиства заједничка за све друге облике ове
инкриминације. Стога обично убиство има карактер општег кривичног дела и
супсидијарно је у односу на теже или лакше облике, што практично значи да обично
убиство постоји само онда уколико у конкретном случају не постоје обележја неког
другог облика овог кривичног дела.
Последица дела је смрт другог лица, при чему је моменат наступања смрти
ирелевантан за примену ове инкриминације. Кривично дело убиства постоји независно од
тога да ли је смрт насупила непосредно након радње извршења или после краћег или
дужег времена. Битно је једино утврдити постојање узрочне везе између ова два елемента
кривичног дела.
С обзиром да закон не садржи дефиницију узрочности, ово питање представља
questio facti које суд решава у сваком конкретном случају узимајући у обзир критеријуме
који су прихваћени у доктрини и јурисдикцији.
С тим у вези треба рећи да је доминантна теорија еквиваленције, односно condicio
sine qua non
,
према којој сваки услов који непосредно или посредно предходи последици,
а без кога она не би наступила представља узрок последице.
1
Као што је већ наведено, радња извршења није одређена кроз прецизно
постављање делатности којима се проузрокује смрт другог лица, већ је одређена посредно
на тај начин што је описана последица - лишавање живота.
Тиме су обухваћене све радње које могу произвести наведену последицу (тзв.
последичне радње). Овако легислативно решење при одређивању радње извршења
условљено је могућношћу изналажења нових облика и начина проузроковања смрти
неког лица, те би законско дефинисање радње извршења, по принципу nullum crimen sine
lege, онемогућило примену ове инкриминације на случајеве који нису законом
предвиђени. Ради се углавном о активним радњама (чињењу ), али се убиство може
извршити и нечињењем, тј. пропуштањем радње које је лице обавезно чинити да би
спречило наступање смрти, нпр. неизвршавање родитељске дужности храњења и старања
о детету, недавање лекова немоћном лицу од стране оних који су дужни да се брину о
немоћном или болесном лицу , неуклањање препрека или опасних ствари или
1
Стојановић - Перић,
Кривично право, посебни део,
7. допуњено издање
, Службени гласник,
Београд, 2002.
године, стр. 93.
5
