Ličnost i inteligencija

Školski uspeh je oduvek bio važan činilac u životu pojedinca. On određuje mogućnosti koje čovek ima u odabiru zanimanja, a što na kraju utiče na celi njegov život. Predviđanje tog uspeha je od samih početaka 20. veka bilo izazov za psihologe, a i razlog nastanka onoga što danas nazivamo testovima inteligencije. Prvi test inteligencije stvorili su Alfred Binet (1857-1911) i Theodore Simon (1873-1964) prema nalogu francuskog Ministarstva za javno školstvo, radi identifikacije dece s poteškoćama u učenju (Hothersall, 2002, str. 431). Od tada pa do danas testovi inteligencije su se progresivno razvijali, tako da je u aktualnom vremenu merenje inteligencije vrlo raznoliko s obzirom na nove tehnološke mogućnosti koje se koriste, između ostaloga i za predviđanje školskog uspeha. Oni su pri tome snažniji prediktori kod osoba ispodprosečne inteligencije u odnosu na osobe prosečnih i iznadprosečnih intelektualnih potencijala (Zarevski, 2000).
Drugi važan sklop faktora u predviđanju školskog i akademskog uspeha jesu osobine ličnosti. “Ličnost predstavlja individualni sklop ponašanja, mišljenja i čuvstva koji obeležava životnu prilagođavanje pojedinca”(Rathus, 2000, str. 470). Valja napomenuti da što je viša razina školovanja, faktori ličnosti dobivaju sve više na značenju.
Prilično je raširena pojava da se inteligencija i osobine ličnosti smatraju zasebnim, različitim ili, čak, suprotstavljenim svojstvima; ovo se naročito sreće kod “običnih” ljudi i struka udaljenih od psihologije. Uobičajeno je, na primer, da se razum (često izjednačen sa celokupnom kognicijom) tretira kao da je suprotstavljen osećanjima; slično važi za pretpostavljene odnose između pomenutih osobina i motoričkih, ili, pak, konstitucionalnih odlika sa druge strane. Na žalost, teoretičari i praktičari različitih antropoloških disciplina, pa i psiholozi, još uvek se, ne tako retko, ponašaju kao da su ove grupe svojstava stvarno međusobno nezavisne. Ovakva shvatanja, bar implicitno, podrazumevaju da je čovek sastavljen od različitih “delova” koji se međusobno ne preklapaju.
Bitno drugačiju sliku čoveka nude koncepcije koje polaze od toga da je čovek psihofizičko jedinstvo i da je ličnost svakog pojedinca složena i nedeljiva celina. I ovde se govori o različitim “delovima” ili slojevima ličnosti, ali se pretpostavlja da su oni (kod zdravog i zrelog pojedinca) međusobno povezani i integrisani u jednu celinu koja je “više nego zbir delova”. Iz naučnih, praktičnih ili iz didaktičkih razloga o njima se može odvojeno raspravljati, ali se ne sme gubiti iz vida da su oni uklopljeni u jednu jedinstvenu celinu.