Uloga sestre u palijativnom zbrinjavanju i sestrinske intervencije u kontroli simptoma

Сваки човек има право да се без бола и уз што мању душевну патњу суочава са узнапредовалом или терминалном болести, а што му омогућавају поступци и ставови модерне палијативне медицине. Према дефиницији Светске здравствене организације, палијативна нега је приступ који побољшава квалитет живота болесника и њихових породица, суочавајући се с проблемима везаним за ту болест која прети животу. Медицинске сестре које примењују палијативну негу то чине путем спречавања и олакшања трпљења бола, помоћу ране идентификације и беспрекорне процене доктора, као и лечења бола и других проблема, физичких, психосоцијалних и духовних. Акценат је на интердисциплинарном лечењу болесника и чланова породице, од сазнања о дијагнози неизлечиве болести до раздобља жалости након смрти појединца.

Улога медицинске сестре у палијативном збрињавању се заснива на комуникацији  са пацијентом и то је најважнија активност која ствара нешто заједничко и због тога се сматра основом социјалне интеракције односно међуљудских односа. Кад год постоји интеракција постоји и размена мисли, осећаја и долази до неке врсте олакшања код пацијента којима је дијагностикована тешка и неизлечива болест. Комуникација између медицинске сестре и пацијента који је палијативно збринут може значајно позитивно утицати на пацијента, јер се комуникација обавља не само речима већ и делима, када је сестра спремна да испуни пацијенту неке специјалне жеље како би се пацијент осетио задовољно и на неки начин осетио да је његов живот и даље важан чак и у последњим тренутцима.  Овде се такође ради о комуникацији са ближњима, мада је она понекад мало отежена из разлога што су поједини члнови запослени и нису у могућности да буду нон-стоп присутни. Палијативна нега је широм света постала битан део здравства и то из више разлога.

Развој медицине условио је и продужење животног века човека, излечење неких болести, али није увек тај случај, понекад нема адекватан лек за смртоносну болест. Болесници којима се не може помоћи како би оздравили, у терминалној фази болести имају потребу, не за продужењем живота, већ за квалитетом преосталог дела живота што је право сваког човека.