Karakteristike: uključuje sva znanja, i univerzalan je. Može se upotrebiti u svim
organizacijama.
Procesi menadžmenta
Od kraja 19 veka pa naovamo vladala je opšta praksa da se menadžment definiše na
osnovu četiri funkcije koje menadžeri obavlaju da bi se postigli ciljevi organizacije,a to
su: planiranje, organizovanje, vođenje(liderstvo) i kontrola.
PLANIRANJE
podrazumeva da menadžeri unapred dobro promisle o svojim ciljevima
akcijama i da su te akcije zasnovane na nekom metodu a ne na predosećanju. Uz to,
planovi su i uputstva po kojima organizacija obezbeđuje sredstva za postizanje zadataka,
članovi organizacije obavljaju aktivnosti koje su konzistentne sa odabranim zadacima i
procedurama, nadgleda se i meri napredovanje ka ciljevima. Prvi korak planiranja jeste
jeste izbor ciljeva za organizaciju . Onda se određuju ciljevi za svaku jedinicu
organizacije(sektore). Onda se određuju programi za njihovo sistematsko postizanje.
Centralno mesto u aktivnostima planiranja zauzimaju odnosi i vreme. Planiranjem se
dobija poželjna slika budućih okolnosti, uzimajući u obzir trenutno raspoloživa sredstva,
prošla iskustva itd. Planiranje se može posmatrati kao glavna žila drveta iz koje se
granaju organizovanje, lidersvo i kontrola. Planiranje se ostvaruje preko tri bitne
komponente : ljudi sa kojima se stupa u kontakt, ličnog i profesionalnog ugleda i uticaja,
i na kraju, preko ciljeva koja organizacija sebi postavlja.
Prema Dejanu Eriću planiranje se može analizirati u odnosu u odnosu na :
- prirodu planskih odluka (dugoročno – 7 do 10 godina, srednjeročno – 3 do 7 god.,
kratkoročno – do 3 god.),
- funkcionalna područja na koja se odnose planske odluke (planiranje proizvodnje,
kvaliteta...),
- pristup menadžera donošenju odluka. Planske odluke predstavljaju rezultat planiranja
kao procesa menadžmenta.
ORGANIZOVANJE
je proces aranžiranja i dodeljivanja posla, autoriteta i iznosa
članovima organizacije kako bi postigli njene ciljeve. Različiti ciljevi zahtevaju i različite
strukture. Organizacija koja, na primer, teži da razvije kompjuterski softver zahteva
drugačiju strukturu od proizvođača farmerki.
Menadžeri moraju da usklade struktru organizacije sa njenim ciljevima i sredstvima i taj
proces nazivamo DIZAJN ORGANIZACIJE.
Centralno mesto u aktivnostima organizovanja zauzimaju odnosi i vreme. Organizovanje
stvara strukturu za odnose u okviru organizacije i kroz te odnose se sprovode planovi.
Drugi aspekt odnosa organizovanaj jeste potraga za novim ljudima koji će se priključiti
postojećoj strukturi odnosa.
4
|
P a g e
LIDERSTVO
je usmeravanje zaposlenih, uticanje na njih i njihovo motivisanje kako bi
obavili osnovne zadatke. Centralno mesto u aktivnostima liderstva zauzimaju odnosi i
vreme. Liderstvo, ustvari zadire samo u srce menadžerskih odnosa sa svakim od
pojedinaca koji rade za njega. Menadžeri su lideri, rukovode pokušavajući da nagovore
druge da im se pridruže u potrazi budućnošću koja izranja iz planiranjan i organizovanja.
Oni pomažu zaposlenima da daju sve od sebe stvarajući pravilnu atmosferu.
KONTROLA
je proces kojim se obezbeđuje da se stvarne aktivnosti podudaraju sa
planiranim. Menadžer mora da se da će akcije koje preduzimaju članovi organizacije
voditi ka utvrđenim ciljevima. Kontrola uključuje sledeće elemente: utvrđivanje
strandarda, merenje rezultata rukovanja, upoređivanje tih rezultata s utvrđenom normomi
preduzimanje korektivnih akcija ukoliko se otkriju odstupanja. Kroz funkciju kontrole
menadžer održava organizaciju na pravom putu. Sve češće organizacije uspostavljaju
nove načine za poboljšanje kvaliteta kontrole. Centralno mesto u kontroli zauzimaju
odnosi i vreme. Menadžeri moraju da brinu o kontrolisanju iz razloga što tokom vremena
rezultati organizovanih odnosa nisu uvek onakvi kako se planiraju.
Razvoj teorije menadžmenta
U Evropi a potom i u Americi bilo je pokušaja da se sistematizuju poslovi rukovođenja i
upravljanja proizvodnjom, ali su to bili pojedinačni slučajevi. Literaturi iz oblasti
menadžmenta su utrli klasični ekonomisti Adam Smit, Džon Stjuart Mil i Alfred Maršal
koji su u svojim radovima menadžment označili kao posebnu tematsku oblast. Sredinom
19. veka, rođene su dve ličnosti koje su razvile, svaka na svoj način, bogatu aktivnost u
oblasti organizacije i upravljanja. To su Frederik Tejlor i Maks Veber. Njihov rad je
tekao paralelno i naizgled bez međusobne veze, a postavio je principe mišljenja i delanja
u domenu menadžmenta.
Amerikanac
FREDERIK TEJLOR
, mašinski inženjer koga danas smatramo tvorcem
naučnog menadžmenta, formulisao je svoje principe organizacije rada na osnovu
dugogodišnjeg iskustva u proizvodnim pogonima. Napredujući od običnog radnika do
glavnog pogonskog inženjera u čeličani , Tejlor je osmislio postupke koji će od
rukovođenja načiniti sistematizovanu aktivnost usmerenu na obezbeđivanje maksimalne
efikasnosti na radu, ali i na bolji status poslodavaca i zaposlenih. Tejlorov sistem
upravljanja zasniva se na 4 principa: izučavanju svakog dela radnog zadatka i
osmišljavanju najboljeg načina za njegovo izvođenje, pažljivom izboru radnika i
njihovoj pripremi za izvrešenje određenog zadatka i to primenom naučnih metoda, bliskoj
saradnji između uprave i radnika i na podeli rada i odgovornosti. Tejlor je bio zagovornik
standradizacije radnih postupaka, obezbeđivanja optimalnih uslova za rad, permanentne
obuke radnika za obavljanje pojedinih poslova, promene koncepta upravljanja u smislu
5
|
P a g e
