Merenje mase

U razvoju predškolskog deteta igra ima veoma veliki značaj. Ona predstavlja put kojim deca uče i upoznaju svet oko sebe. Didaktičke igre su igre sa unapred utvrđenim ciljem i pravilima.
S obzirom na to da deca uglavnom nemaju nikakvo matematičko iskustvo igra je ne samo korak, već se slobodno može reći skok ka matematičkim pojmovima i sistematizovanom znanju. Ona podstiče radoznalost, razvija kreativnost i stvaralaštvo, neguje samostalnost, ali i društvenost, upornost, istrajnost i time omogućava razvoj slobodne, samosvesne i samopouzdane ličnosti. Iskustvo koje deca stiču kroz igru mora biti prerađeno, sistematizovano i reprezentovano. Da bi do toga došlo na pravi način najpogodnije su: otkrivačke aktivnosti, posmatračke i receptivne, rezonovanja, uviđanja, izumevanja, aktivnosti klasifikovanja, serijacije, numeričke konstrukcije sa konzervacijom, kao i aktivnosti pravljenja modela (Šimić, 1998).
Kroz igrovne aktivnosti dete treba osposobiti da u stvarnosti koja ga okružuje pronalazi bitne informacije, tumači ih, sređuje i asimilira u već stečeno iskustvo koje se na taj način proširuje. U ovom osposobljavanju značajnu ulogu imaju čula i kroz saznajne delatnosti deca se osposobljavaju da prerađuju čulne utiske. U igrama se otavara neophodna veza između praktičnog i umnog delovanja, koja vodi ka razvoju deteta. Npr. izdvajajući i upoređujući značajne osobine predmeta u senzornim igrama, dete vrši prilično složene i misaone operacije. Pred njega se stavlja određeni umni zadatak (da bude pažljiv, da zapamti nešto, da iskaže svoju misao rečima i sl.) i predlažu se racionalni načini (postupci) njenog rešenja. Ovi postupci zasnovani su na utvrđivanju veze među raznim spoznajnim procesima, koja obezbjeđuje njihovu efektnost. Npr. da bi bolje zapamtio nekoliko predmeta, treba utvrditi među njima smisaonu vezu.

Igra je vodeća aktivnost u detinjstvu, te kao takva ima centralno mesto u razvoju deteta. Kroz igru deca razvijaju kognitivne sposobnosti, podstiču kreativnost, povećavaju fizičke i mentalne mogućnosti koje su im neophodne u daljem životu. Igračka je svaki predmet kojim se dete igra i ona je više od sredstva igre.
U ranijim vremenima, deca su uglavnom sama izrađivala igračke koristeći prirodne materijale iz svog neposrednog okruženja. Dete kroz igru uči na zabavan način. Prednost igre u odnosu na druge vrste aktivnosti je u tome što ona omogućava detetu da uči na njemu najprimereniji način. To je u saglasnosti sa prirodom deteta.
Kroz igru deca stiču znanja, ne samo o svetu koji ih okružuje, već i o sebi, svojim sposobnostima i mogućnostima. Kroz igru deca razvijaju kognitivne sposobnosti, podstiču kreativnost, povećavaju fizičke i mentalne mogućnosti koje su im neophodne u daljem životu. Igrajući se deca temeljno uče, isprobavaju i proveravaju sopstvena predhodno stečena znanja i veštine. Deca kroz igru uključuju celokupnu svoju ličnost i to, kako njenu biološku, tako i socijalnu (društvenu) komponentu. Igrajući se deca usklađuju sopstvene ideje i prave veze sa roditeljima i ostalim članovima porodice, vršnjacima, i društvenom okolinom (Mihajlović, Mihajlović 2011: 31)
1. Igra
U literaturi često nailazimo na konstataciju da igra predstavlja specifičan način učenjapredškolskog deteta. U ovakvim stavovima autori idu toliko daleko da igru porede sa naučnim istraživanjem, za koje smatraju da predstavlja njen produžetak u zrelom dobu Ovakvu tvrdnju potkrepljuju činjenicama da deca u igri eksperimentišu, postavljaju i rešavaju probleme na specifičan, svrsishodan i sebi svojstven način. Time se dečija latentna iskustva sistematizuju i prerastaju u sređeno znanje. Ističe se da je kroz igru moguće transformisati različite obrasce dečijeg ponašanja i podsticati nove modele, što doprinosi daljem razvoju potencijala. Svojim izuzetnim formativnim mogućnostima igra podstiče razvoj dečijih sposobnosti i stvara preduslove za njihovo usložnjavanje na starijim uzrastima. Dok se igra, dete istražuje svet oko sebe i sopstvene mogućnosti, pronalazi i izmišlja nove mogućnosti delovanja u različitim situacijama. Na takav način, kao što ističe Šato, ono se priprema za znatno kasniju praktičnu aktivnost, vežbajući nove funkcije koje se sukcesivno pojavljuju u toku razvoja (Kamenov, 1989: 67).
Igra određenim materijalima detetu pomaže da se kasnije bolje snalazi u rešavanju sličnih problema. Razvijajući posebne veštine i načine ponašanja, dete u igri stiče iskustva, otkriva, uči i stvara. Ukazujući na značaj igre za razvoj dečijih sposobnosti, Valon (Wallon, 1959) naglašava da je svaka razvojna faza kod deteta obeležena »eksplozijom aktivnosti«, u kojima dete isprobava sve mogućnosti određene funkcije i na takav način usložnjava svoje sposobnosti.
Polazeći od individualnih osobenosti, neophodno je pažljivo odabirati i nuditi deci različite igre i igračke, kroz koje se ogledaju vrednosti i sistem vaspitanja(Kamenov, 1989; Montesori, 2003).
Igra,dečiji razvoj i vaspitanje su u komplementarnom odnosu. Igra potpomaže i usmerava dečiji razvoj, indirektno vaspitava i obrazuje, a razvojni potencijali otvaraju prostor za nove igre. Stoga se ne može zanemariti značaj igre u organizaciji vaspitno-obrazovnog rada s decom, kako u predškolskoj ustanovi tako i u mlađim razredima osnovne škole.
Budući da igra podrazumeva slobodu, smatraju da odrasli ne treba da se angažuju u igrovnim aktivnostima dece. Sloboda i spontanost dečije igre ne dozvoljavaju mešanje odraslih u ove aktivnosti i posledično mogu da imaju negativne efekte na ponašanje dece. Didaktičke igre su jedan takav primer. Deca slede gotova pravila kojih moraju da se pridržavaju i pritom ne mogu da izraze svoje kreativne potencijale.
Deca ranih uzrasta kroz raznovrsne igrovne aktivnosti žele da ovladaju svojim okruženjem, a time i instrumentima vlastitog razvoja (Montesori, 2003). U periodu od treće godine do polaska deteta u školu ono svesno, promišljeno i srećno osvaja svet oko sebe, upija mnogobrojne i raznovrsne utiske iz svoje okoline, koji ga podstiču na aktivnost. Po rečima M. Montesori, to je „blaženo doba igre – doba istinskog stvaranja“.
Zahvaljujući stečenim iskustvima, razvijaju se, grade i usavršavaju dečije skrivene sposobnosti. Zato je ovo i period „konstruktivnog usavršavanja“. Deca lako i brzo ovladaju svojim okruženjem kada je ono primereno njihovim potrebama i mogućnostima u sferama razvoja fizičkih sposobnosti, intelektualnih potencijala, socio-emocionalnog ponašanja, komunikacije i stvaralaštva. Montesorijeva je deci nudila igračke–minijaturne predmete, kojih do tada nije bilo, slične onima koje u svakodnevnom životu koriste odrasli, da bi kroz igru podstakla socijalni razvoj u grupi i razvila intelektualne sposobnosti. Deca su se sa oduševljenjem igrala predmetima i samostalno organizovala igru.
Odraslima su se obraćala za pomoć kada su im bili potrebni objašnjenje u vezi sa primenom određenih predmeta ili potvrda da se pravilno njima služe. Igre su dugo trajale, deca su bila zadovoljna i obuzeta svojim obavezama u igri. Njihova iskustva i saznanja su se uvećavala. Praćenjem i tumačenjem aktivnosti dece, M. Montesori i njeni saradnici su stvarali sopstveni edukativni metod, usmeren ka podsticanju dečijeg razvoja. Suština ovog metoda je organizovanje sredine u kojoj će deca imati potpunu slobodu da od ponuđenih odaberu ona sredstva koja žele za svoje aktivnosti. Ovakav pristup istraživači toga vremena, četrdesetih godina prošloga veka, smatraju „otkrićem ljudske duše“, ističući edukativni značaj igre.
Didaktičke igre pre svega podstiču razvoj intelektualnih potencijala dece, mada se odražavaju i na socijalni razvoj. Mogu biti igre s utvrđenim pravilima, koje pružaju mogućnost dogovaranja i usaglašavanja pre početka ili u toku igre, a mogu podrazumevati i prilagođavanje utvrđenih pravila dečijim potrebama i mogućnostima ili njihovo kreiranje. Dečije iskustvo i kreativnost doprinose variranju igara. Igra tako postaje učenje na ozbiljan, zabavan i interesantan način.
Kao što je za pedagogiju kao nauku važno da precizno definiše pojmove vaspitanja i obrazovanja, za predškolsku pedagogiju važno je da definiše igru i da je razlikuje od igrovnih aktivnosti kao značajnog aspekta ranog učenja i razvoja djeteta. Naime, igrom i igrovnim aktivnostima dijete uči organizovano i spontano.