Metodika upoznavanja okoline – Značaj biljaka za čoveka

Metodika upoznavanja okoline – Značaj biljaka za čoveka

I – TEORIJSKA POLAZIŠTA

Dete bi u toku predškolskog vaspitanja i obrazovanja trebalo da usvoji elementarna znanja o prirodi, živim bićima, odnosu živih bića i neposredne okoline, kao i određeno saobraćajno vaspitanje i društvene norme. Cilj rada je analiza i diferencijacija sadržaja o biljkama i životinjama u predškolskom sistemu vaspitanja i obrazovanja. Sadržaji su diferencirani na sadržaje namenjene deci mlađeg, srednjeg i starijeg (pripremnog) uzrasta. Predloženi su i načini realizacije sadržaja, kao i njihov obim. Sadržaji o biljkama i životinjama zauzimaju bitno mesto u vaspitanju i obrazovanju predškolskog deteta, jer mu pomažu da shvati osnovne životne principe i cikluse.
Značajno je pri tome da vaspitač deci ponudi dovoljno zanimljiva sredstva koja će biti inspiritivna za diskusiju i uopštavanje. Potrebno je da vaspitač koristi svakodnevne situacije. Npr. zajednički odlazak u šumu, livadu može biti podsticaj za otkrivaanje i bogaćenje iskustva. Deca mogu brati poljsko cveće, sakupljati lišće, plodove biljaka. To može biti podsticaj za razgovor šta se sve može uraditi sa tim, da li tu ima otrovnih biljaka, da li ima lekovit bolja. Deca uz pomoć vaspitača mogu načiniti svoju zbirku lekovitog bilja. Biljke će porediti sa slikama lekovitog bilja, vaspitač im može pročitati funkciju pojedinih biljaka. To dalje može biti pdosticaj da se, pored lekova koje prepisuje lekar, ,,lečimo” i biljkama. Napraviće u svojoj sobi ,,biljnu apoteku”, kuvaće čajeve, prepoznavaće ukus i miris pojedinog čaja, itd. (Stanić-Bojković, 1990:24)

Biljke su deo prirode. Biljka se razvija iz semena. Hranu uzimaju korenom, list raste prema spoljašnjem svetu. One rastu celog života, na određenom mestu. Klijanje je transformacija u novu biljku i zato je potreban vazduh, toplota, voda i zemljište. Fotosinteza biljaka sa aspekta zemaljskog života od bitnog je značaja. Ovaj proces se odvija neprekidno i omogućava stvaranje organskih veza koje hrane čitav živi svet. Biljke kao i druga živa bića, podložne su različitim bolestima. Čovek čini korake za prevenciju i lečenje. Biljke imaju i svoje neprijatelje – štetočine. Čovek upoznaje i koristi biljke za svoje potrebe. U prošlosti ljudi su koristili biljke onako kako su ih nalazili u prirodi. Sakupljali su plodove, koristili i lišće i druge delove. Kasnije su otkrili razne načine obrade biljaka. Kuvanje, sušenje, konzerviranje. Biljke u prirodi rastu prema njenim zakonima. Za rast vegetacije treba vremena, ali čovek je otkrio na koji način može da ubrza rast biljaka – zalivanjem, đubrenjem, kopanjem. U prirodi rast i sazrevanje biljaka zavisi i od godišnjih doba. Na početku je čovek morao da sačeka da biljka sazre. Međutim, čovek je pronašao način da se umeša i ubrza taj proces, kao i kvalitet plodova (ukrštanje, nove sorte, hibridi). Biljka je jedino živo biće koje može proizvesti organsku materiju iz neroganske. Zato bez biljaka nema života.
Upotreba lekovitog bilja – Da bi jedna biljka imala korisno delovanje na koje bi se moglo računati kada se ona bude primenjivala, treba da bude uzbrana na odredjenom mestu, vremenu i na pravilan način. Da bi se postigao optimalni rezultat lekovito bilje treba biti ubrano u vreme kada su delovi kojima ono deluje u punom razvitku, i naponu. Ovo vreme nije za sve biljke istovetno, pa ni za sve njihove delove koji će se upotrebiti. Delove biljke iznad zemlje treba brati kad je vreme suvo, posle rose, ne za vreme kise, oluje itd… a naročito kada se bere lišće i cveće, koje treba brati pažljivo, a ne da se biljka gnječi. Takodje ne treba suviše natrpavati kotaricu, a naročito ga ne gurati skupa u neku vreću. Biljke je nužno obeležavati odmah na licu mesta, i berač ili biljober čim se vrati s berbe treba odmah prostrti uzbrano bilje u tanke slojeve ili redove da bi se izbeglo usparavanje. Posle se prelazi na pravo sušenje.
Koren biljaka najbolje je vaditi pre cvetanja što važi za jednogodišnju biljku. Koren dvogodišnje biljke bere se u jesen kad je prva godina već završena. Za koren višegodišnjih biljaka važi pravilo: ne brati koren takve biljke ako nema već dve ili tri godine. Kora biljaka skida se sa grana drveta u srednjem dobu njegovog rasta, i s grana koje imaju dve – tri godine u proleće, a ako je kora smolasta u jesen. Pupoljci se beru u proleće pre njihovog razvića ili kada se počne razvijati biljka, žbun ili drvo. Lišće se bere u početku leta, u suve dane, jedan ili dva casa po izlasku sunca tj. kada padne rosa u fazi malo pre cvetanja. Ovo iz razloga što je lišće u proleće suviše vodeno, u kasnom letu i jeseni siromašno lekovitim sastojcima. Cvetovi se beru veoma često sa sve cvetnom granama u fazi njihovog razvoja, a pre potpunog cvetanja, bukete granja ili stabljika sa cvetovima ne treba držati u vrećama ili dopustiti da se popari, jer u takvoj situaciji kod cveta dolazi do fermentacije. Plodovi se beru kad potpuno uzri. Plodovi namenjeni sušenju beru se nešto pre potpunog sazrevanja. Semenje i zrnevlje lekovitog bilja upotrebljavaju se samo kada su potpuno zreli.

Sušenje i čuvanje lekovitog bilja – Sušenje je delikatan posao koji zahteva mnogo pažnje, nege i čistoću ubranoga bilja, jer od ove faze tretiranja zavisi docnije delovanje. S tim ciljem one se izlažu suncanoj toploti ili se stavljaju u za to namenske pećnice I sušilice, razredjuju se u tanke slojeve na lesi ili po zategnutom platnu, koje treba protresti nekoliko puta dnevno. Lišće i cele biljke u nedostatku specijalnih sušara, suše se na slobodnom vazduhu ili ambaru. Ovo, lekovito bilje ne sme se sušiti dugo, jer u tom slučaju pocrni, pa je kao takvo lišeno lekovitog dejstva, a ponekad za upotrebu i opasno. Takodje, sušenje ne treba vršiti na suncu, jer sunce razlaže njihove delotvotne sastojke. Korenje se suši povešano ili poredjano u pogodnoj vazdušnoj sušari pošto se prethodno dobro opere i ispere od zemlje.
Ovako spremljeno lekovito bilje kad bude isušeno treba da se stavi u kese ili u kutije koje se dobro zatvaraju da u njih ne prodire vazduh, vlaga, svetlost i prašina, od čega lekovito bilje gubi svoju lekovitost ili je podložno truljenju pa može biti i škodljivo. Pomenuti način čuvanja je moguć samo u domaćinstvu.