Mit o Kosovu

UVOD

U ovom radu, govoriću o jednom dugotrajnom sukobu, sukobu na Kosovu i oko Kosova, tačnije srpske pokrajine Kosova i Metohije. Reč je o sukobu koji čas tinja, čas se razbuktava i prelazi u ratni i to već desetinama godina.
Svako ozbiljno proučavanje odnosa mitova i sukoba mora da krene od stava da su mitovi univerzalne tvorevine koje imaju određene društvene funkcije. Mit je neophodan sastav svih kultura i čisto pitanje verovanja. Mitovi se tiču događaja koji su se nekada davno dogodili u istoriji. Ne možemo utvrditi istinitost istorijskih mitova, jer ne postoji mogućnost da se naučno testira. Mitovi se pojavljuju na istorijskim raskrsnicama, u vreme kulturnih sukoba i ubrzanih dustvenih promena, često su to situacije u kojima nekoj državi preti vojna ili politička opasnost. Mitovi menjaju svoju simboličku formu ali i sadržaj, sve zavisno od istorijskih dešavanja i od stepena sukoba. Rast mita se sve više zaustavlja razvojem nauke. U doba razuma čovek razvija svoju racionalnu stranu i kritičku misao pomoću kojih on postaje sposoban da sve manje veruje u mitove. Često se mitovi koriste u političke svrhe, ili zbog neke druge društvene korisnosti. Sa razvojem nauke sfera mita biva sve manja, medjutim, s obzirom na svoju društvenu funkciju, mit zadržava veliki značaj u civilizovanom svetu, koji je tesno povezan sa religijom.
Mit o kosovu je jedan od kljućnih srpskih mitova za osnivanje države. To je pre svega mit o nacionalnom identitetu srpskog naroda. Kosovski mit je zasnovan na temelju istorijskog događaja boja na kosovu. Boj na kosovu se dogodio 1389. godine, u to vreme Turska je predstavljala najjaču silu na prostoru tadašnjeg balkana. U bitki na kosovu, dolazi do pogibije Lazara Hrebeljanovića, ali i pogibije turskog sultana Murata koga je ubio Miloš Obilić koji je postao i simbol junaštva i hrabrosti, koji je žrtvovao svoj život zarad srpske države. Iako je po nekim izvorima turska pobedila, ona je na kratko zaustavila svoja osvajanja. Za Srbe boj na kosovu je predstavljao jednu moralnu pobedu ali je u stvari od tog trenutka i počeo raspad srpske srednjovekovne države i osvajanja Turaka. I tog trenutka, prilikom svih narednih ratova Srbi su polako počeli da se iseljavaju sa prostora Kosova i Metohije.
Kosovski mit igra bitnu ulogu u srpskoj politici od 19. veka pa nadalje. Kosovski kult postaje centralna tema srpskog nacionalizma i opravdajuće sredstvo prema Kosovu. Kosovka bitka je imala veliki odjek u tadašnjoj evropi i uspela je da privremeno zaustavi otomansko širenje u Evropi. Ona je tokom narednih vekova postala centralni motiv srpske narodne epske poezije i centralni motiv srpskog nacionalnog identiteta
Tokom istorije kosovski kult je postao simbol krvave osvete svim Turcima odnosno muslimanima uopste, koji su uzrok srpskog pada. Vremenom se sadržaj tog kulta menjao pa se nakom sloma osmanskog carstva, dotadašnju ulogu Turaka su preuzeli Albanci koji su označeni kao uzorpatori kosova, ’’Srpske svete zemlje’’. Uspomena na kosovsku bitku i nada da će se Otomansko carstvo konačno srušiti i da će Srbi ponovo osvojiti svoju državnost i nezavisnost održavana je tokom čitavog tog razdoblja. Održavali su je narodne pesme u kojima je uvek bila prisutna nada da će Turčin jednog dana biti nadvladan i da će Srbi ponovo biti svoj na svome.
 

Mit kao antropološka kategorija
Pre svega, govoriću o mitu kao antropološkoj kategoriji. Neki ljudi smatraju da su mitovi puke izmišljotine, neistine koje su izmišljene kako bi se narod izmanipulisao i kako bi se ostvarili sopsteveni interesi. Najveći broj ljudi iz medija, zatim političari, ali i jedan deo naučnika tvrde da je stanovništvo zapadnog balkana bilo, u godinama koje su nastupile nakon sloma ,,tvrdog’’ komunizma ( 1989 ), grubo izmanipulisano od strane svojih nacionalnih (nacionalističkih) elita. Za tu manipulaciju su poslužili (nacionalni) mitovi, manje ili više maštovite priče iz ,,slavne’’ prošlosti u kojima se opisuju događaji koji se, u stvari, nikad nisu ni dogodili. Tako izmanipulisane i nacionalizmom ,,zadojene’’ mase krenule su u međusobni obračun, koji je rezultirao smrću ogromnog broja ljudi, strahovitim razaranjima i patnjama stotina hiljada porodica. Mitovi su nastajali u nekadašnjim vremenima kada je religija imala važnu ulogu, dok danas u racionalnom svetu se manje javljaju. Naki naučnici su smatrali da su to laži kojim su se zaludjivali narodi. Oni su smatrali da su mitovi ,,babske priče’’.
Medjutim, mitovi nisu greške. Oni se redovno tiču događaja koji se ne mogu naučno testirati i samim tim ne može se utvrditi njihova istinitost. Mit nije samo prica, već stvarnost za koju se veruje da se nekada davno dogodila i koja i danas utice na ljudsku sudbinu, stoga se smatra da je mit nužni sastojak ljudske civilizacije. Jedno od osnovnih stavova Malinovskog je, da je mit neophodan sastav svih kultura. Svaka istorijska promena stvara svoju mitologiju koja je samo indirektno povezana sa istorijskom činjenicom. Sve do pojave ovakve tvrdnje, antropolozi su verovali da što je jedno društvo ,,naučnije’’, više je kadro da prepozna sopstvene mitove i da, shodno tome, prestane da u njih veruje.
Mit je pitanje verovanja. To što neka osoba veruje u neki mit, to ne znači da je to i objektivna istina. Mit se menja kroz istoriju i razlikuje se od društva do društva. Ono što je za jedno društvo čvrsto verovanje, za drugo društvo može postati mit. Takođe, jedan isti mit može biti različito predstavljen, sve zavisno od interesa i potreba tog društva. Drugim rečima, neki mit je usvojen, ne zbog svoje naučne ispitanosti, već zbog svoje društvene korisnosti. Kada imamo na umu sve ove funkcije mita, jasno je zašto se mit aktivira i naglašava u vreme određenih društvenih sukoba i ratova.Upravo pred sukobom, društvo naglašava pojam patriotizma, solidarnosti, očuvanja identiteta itd. Mitovi su prisutni i u nekim mirnim vremenima, ali na jedan manje upadljiv način. Svako ozbiljno proučavanje odnosa mitova i sukoba mora da krene od stava da su mitovi univerzalna kulturna tvorevina koja ima odredjene funkcije.