Monetarne finansije (2. deo)

7. FISKALNA POLITIKA

Finansijska delatnost ili javne finansije su aktivnost države i njenih organa, koja za svrhu ima prikupljanje, raspodelu i trošenje materijalnih sredstava, radi ostvarivanja opšte korisnih ciljeva. Finansijska funkcija države je jedna od najvažnijih. Tako država obezbeđuje novčana sredstva da bi finansirala funkcionisanje zakonodavne, izvršne i sudske vlasti.
Finansijska delatnost je jedinstven proces oporezivanja, raspoređivanja i trošenja finansijskih sredstava.
Proces pribavljanja društvenih sredstava i njihovo plansko trošenje na javne potrebe čini posebnu finansijsku privredu.
Država ne posluje kao preduzeće. NJen motiv funkcionisanja nije komercijalni. NJen cilj je zadovoljavanje javnih, opštih i zajedničkih potreba. Svojom aktivnošću država pruža javne usluge, kojima zadovoljava javne potrebe svojih građana.

Pojam i instrumenti fiskalne politike
Fiskalna politika obuhvata politiku javnih prihoda i javnih rashoda jedne zemlje. O fiskalnoj politici se može govoroti kao o:
– politici zadovoljavanja ličnih, zajedničkih i opštih potreba, kao i poboljšanje životnih i radnih uslova;
– politici preraspodele dohotka i imovine;
– politici stabilizacije, koja je usmerena na očuvanje, odnosno ostvarenje pune zaposlenosti, stabilnosti cena i uravnoteženja platnog bilansa zemlje;
– politici ekonomskog rasta, koja je usmerena na povećanje investicione delatnosti, poboljšanje strukture radne snage, povećanje broja zaposlenih i podsticaja tehničkog napretka.
Država može voditi aktivnu i neutralnu poresku politiku.
Pod aktivnom se podrazumeva uvođenje i primena novih mera, kojima se stimuliše ekonomska aktivnost.
Neutralna fiskalna politika podrazumeva upotrebu istih mera fiskalne politike koje su ranije odabrane i utvrđene.
Da bi u praksi sprovela utvrđenu fiskalnu politiku, savremena država se služi:
– ugrađenim stabilizatorima,
– formulama elastičnosti i
– diskrecionim merama.
Ugrađeni stabilizatori obuhvataju niz mera u okviru privrednog sistema zemlje koji automatski deluju u pravcu stabilizacije privrede.
Formula elastičnosti se zasniva na unapred utvrđenom i zakonski regulisanom sistemu koji funkcioniše, odnosno stupa na snagu kad nastanu negativne posledice – poremećaji u privredi.
Pod diskrecionim merama fiskalne politike podrazumevaju se mere koje su u svakom trenutku na raspolaganju Vladi, koja ih po potrebi preduzima, a radi ostvarenja ekonomske stabilizacije. Država ima diskreciono pravo da uvodi poreze, da određuje visinu poreske stope, da odredi poresku osnovicu i oslobođenja.
Država može da stimuliše ekonomski rast koristeći se raznim recesijama, subvenficijama i olakšicama kroz razna oslobađanja ili smanjenja poreskih tereta, kroz subvencionisanje investicija, kroz diferencirane fiskalne stope, kroz beneficirane kamate štednih sredstava, kroz privilegije pojedinih kapitala i dr.
8. JAVNI RASHODI

Javne potrebe
Javne potrebe su potrebe koje pojedinac ne može da zadovolji na individualan način, posredstvom tržišta, i za čiju realizaciju je potrebno postojanje države i njenih organa i institucija.
Sve javne potrebe mogu se grupisati u nekoliko kategorija:
– funkcionisanje ekonomskog i političkog sistema zemlje,
– međunarodnu bezbednost,
– nacionalnu bezbednost,
– socijalnu sigurnost građana,
– funkcionisanje društvenih delatosti,
– ekonomsku politiku i privredni razvoj i
– vanredne potrebe građana i države.

Pojam javnih rashoda
Javni rashodi su izdaci koje država čini u novcu za podmirenje kolektivnih potreba, a u javnom interesu.
Osnovne karakteristike javnih rashoda su:
– novčani izdaci države,
– javni interes,
– zakonska uređenost,
– jasno utvrđena namena i
– međusobna usklađenost i povezanost javnih potreba društva, građana i države.

Klasifikacija javnih rashoda
Javni rashodi se najčešće klasifikuju na:
– redovne i
– vanredne.
Redovni rashodi su oni koji se mogu unapred predvideti, da je njihova visina manje-više stalna i da se svake godine javljaju u budžetu.