Nezakoniti otkaz

Svaki radni odnos, bio zasnovan na određeno ili neodređeno vreme, mora jednom prestati. Osnovi i slučajevi prestanka radnog odnosa podležu strogom režimu pozitivnog zakonodavstva. Važnost legislativnog regulisanja ovog pitanja ogleda se, pre svega u činjenici da se detaljnim propisivanjem osnova prestanka radnog odnosa štite prava zaposlenih. Rad je za radnika izvor egzistencije, a njemu kao slabijoj strani u ugovornom odnosu treba obezbediti odgovarajuću pravnu zaštitu. U daljem izlaganju, biće više reči o nezakonitom prestanku radnog odnosa i o ulozi sudova u postupku zaštite prava zaposlenih.
Zakon o radu u članu 191. sadrži norme vezane za nezakonit prestanak radnog odnosa, iako ih u naslovu pomenutog člana zakonodavac naziva “nezakonitim otkazom”. Ovaj član reguliše, u svojih šest stavova, pitanja i posledice nezakonitog prestanka radnog odnosa u smislu prava zaposlenog na reintegraciju, naknadu štete i uplatu doprinosa kao i tzv. supstituciju reintegracije.
Naime, nezakonit otkaz, kao takav povređuje imperativne norme, a ima, sem pravne i drugu višesturku dimenziju: ekonomsku, socijalnu, etičku i dr. Uz nezakonit otkaz, i institut neopravdanog prestanka radnog odnosa usko je vezan za ovu tematiku, jer, iako nije direktno suprostavljen imperativnim propisima, kosi se sa socijalnim normama, dobrim radnim običajima, etičkim postulatima i načelu pravednosti. Kod nezakonitog prestanka radnog odnosa dolazi do povrede objektivnog prava, dok kod neopravdanog otkaza manifestuje se subjektivna greška. Tada se ispituje da li onaj koji raskida radni odnos je to svoje pravo zloupotrebio .