Obavezno osiguranje

UVOD

Od davnina, čoveka i njegovu zajednicu ugrožavale su najrazličitije opasnosti, preteći da ih unište, povrede, da im ugroze zdravlje ili imovinu dovodeći čak u  pitanje i njihov opstanak.

Razni oblici zastite koji su primenjivani morali su se neprekidno usavršavati budući da su nastajale i nove opasnosti,odnosno rizici. Sem potrebe za zaštitom sopstvenih dobara od elementarnih nepogoda ili od tuđih radnji, javljala se i potreba za zaštitom od posledica sopstvenog delovanja kojim se može naneti šteta tuđim dobrima, a pojedinac nije mogao sopstvenim snagama obezbediti ovakvu zaštitu.

Iz tog razloga se vrlo rano u razvoju ljudskog društva javila ideja organizovanja neophodne zaštite putem mehanizma kojim će ugroženi pojedinci kasnije novčanim doprinosima obezbediti naknadu onima koje opsanost pogodi.

Prvi oblici zaštite ljudi kojima se nesreća dogodila bili su zajednički prilozi i pomoć zajednice-rodbine, sela ili plemena. Ovakve akcije, manje ili više organizovane, mogu se smatrati prvim tragovima savremenog osiguranja.

Današnje osiguranje, posle nekoliko milenijuma razvoja i prošavši više faza, visokorazvijena društvena delatnost, ekonomska ustanova koja nadoknađuje štete nastale usled dejstva rušilačkih prirodnih sila, nesrećnih slučajeva i mnogih drugih događaja.

Ono obezbeđuje ekonomsku zaštitu osiguranicima, pravnim i fizičkim licima od štetnih dejstava i poremećaja do kojih dolazi nastankom osiguranog slučaja ili ostvarenjem osiguranog rizika.Pojmovi kao opasnost, šteta, odšteta neposredno su povezani sa pojmom osiguranja koji u sebi nosi ideju sigurnosti.

Suštinski, osiguranje predstavlja udruživanje lica izloženih istoj opsnosti sa ciljaem da zajednički podnesu štetu za koju se unapred zna da će, prema teoriji verovatnoće zadesiti samo neke od njih. Preko osiguranja se izjednačavaju i izravnavaju rizici na prihvatljivom, lako podnošljivom nivou. Razbijanje rizika na mnoštvo osiguranika, odnsno usitnjavanje krupnih šteta na, u prenosnom smislu, bezbroj malih, predstavlja tehničku suštinu osiguranja.

U raznim literaturama se može naći niz tumačenja i odredba osiguranja. Tumačenja su različita zavisno da li ih daju ekonomisti, pravnici, tehničari osiguranja (aktuari), ali i u zavisnosti od karakteristika društveno-političkog sistema o čijem se osiguranju radi. Zbog toga se za svaku definiciju osiguranja može istaći da je relativna te da nije opšteprihvaćena.

Obavezna osiguranja

Po novom zakonu o osiguranju iz 2004. godine preuzete su odredbe zakona o obaveznom osiguranju imovine I lica iz 1996. godine ( od člana 77 do člana 108 ). Da bi se bolje shvatila suština ove ozbiljne problematike potrebno je analitički sagledati svih pet vrste obaveznog osiguranja, ( Zakon o obaveznom osiguranju u saobraćaju, «Službeni glasnik RS», br. 51 od 14. 07. 2009. ) a to su:

•    osiguranje putnika u javnom prevozu od posledica nesrećnog slučaja;
•    osiguranje vlasnika motornih vozila od odgovornosti za štetu pričinjenu trećim licima;
•    osiguranje vlasnika vazduhoplovstva od odgovornosti za štetu pričinjenu treći licima I putnicima;
•    osiguranje vlasnika čamaca od odgovornosti za štetu pričinjenu trećim licima;
•    depoziti građana kod banaka.

Obavezno osiguranje se sastoji iz dva pravna odnosa. Jedno je odnos između lica na koje se proteže obaveznost osiguranja i organizacije za osiguranje. Taj odnos nastaje zaključenjem odgovarajućeg ugovora. Ako lice na koje se proteže obaveznost osiguranja nije zaključilo ugovor o osiguranju sa organizacijom za osiguranje, neće uživati osiguravajuće pokriće. Drugi odnos je odnos između organizacije za osiguranje i poutnika, odnosno trećeg oštećenog lica. Taj je odnos uređen zakonom ( propisima o obaveznom osiguranju i propisima o odgovornosti za štetu ).

Pod prestankom organizacije za osiguranje treba podrazumevati prestanak zbog likvidacije ili stečaja. U takom slučaju vlasnik prevoznog sredstva mora zaključiti ugovor o obaveznom osiguranju sa drugom osiguravajućom organizacijom, jer vozilo koje nije obuhvaćeno osiguranjem ne sme učestvovati u saobraćaju. Ukoliko upotrebom takvog vozila bude prouzrokovana šteta, postupiće se kao da je u pitanju neosigurano vozilo. Organizacija za osiguranje koja se bavi obaveznim osiguranjem dužna je da zaključi ugovor o obaveznom osiguranju pod uslovima pod kojima obavlja ta osiguranja.

Ako je jedno lice s obzirom na situaciju u kojojse nalazi dužno da zaljuči ugovor o osiguranju, organizacija za osiguranje ne sme odbiti njegovu ponudu , razume se ukoliko ponuda odgovara uslovima pod ojima ona obavlja takva osiguranja. Čitav sistem obaveznog osiguranja mogao bi biti doveden u pitanje ako bi se ostavilo osiguravačima koji su se opredelili da se bave obaveznim osuguranjima da sami odlučuju koja će lica primiti u osiguranje a koja neće. To bi moglo voditi i šikaniraju pojedinih lica koja žele da izvrše jednu dužnost koja im je nametnuta zakonom.