Обрада епских песама у млађим разредима основне школе
– истраживачки рад из предмета
Савремени методички правци у настави
српског језика и књижевности (мастер студије) –
Ментор:
Студент:
Проф. Зорица Цветановић
Београд, јун 2014.
С А Д Р Ж А Ј
УВОД.........................................................................................................................................4
1. ЕПСКЕ ПЕСМЕ..................................................................................................................5
1.1. Одлике епских песама.................................................................................................6
2. ЗАСТУПЉЕНОСТ ЕПСКИХ ПЕСАМА У МЛАЂИМ РАЗРЕДИМА ОСНОВНЕ
ШЛОЛЕ................................................................................................................................9
2.1. Читанке за други разред основне школе....................................................................9
2.2.
Читанке
за
трећи
разред
основне
школе...................................................................11
2.3.
Читанке
за
четврти
разред
основне
школе..............................................................13
ЗАКЉУЧАК.............................................................................................................................16
Литература
............................................................................................................................18
3
епске песме улазе у избор читанки по програму и по избору аутора. Сваку читанку ћемо
анализирати и дати мишљење о томе какве су илустрације, о методичкој апаратури, као
и о томе на који начин аутори читанки уводе појам епских песама.
ЕПСКЕ ПЕСМЕ
Древност и даљину давних времена дочарава наш народни еп: епске народне
песме. Епске народне песме су добиле име од грчке речи
епос
, што значи реч, говор,
прича. За разлику од лирских народних песама у којима се, у првом реду, исказују
осећања, у епској народној песми се пева о неком догађају. Казиване су усменим путем,
најчешће уз гусле. Код нас их је скупљао и записивао Вук Стефановић Караџић, а
народни певачи од којих је записивао песме су: Старац Милија, Слепа Живана, Тешан
Подруговић и Филип Вишњић.
2
Епске народне песме имају посебно место у неговању родољубља. Круг старих
прича очарава ученике жељне путовања у време и виђења родних корена. Сви народи
казују старе, полуисторијске-полулегендарне приче у којима су извори њиховог поноса
и оптимизма.
Оно што су за друге Илијада и Одисеја, приче о краљу Артуру, Карлу Великом,
Нибелунзима, светом Гралу, Сиду, то су за наш народ усмени еп и његови јунаци.
Предочени су у редовима старих витезова и јунака, коња, соколава, змајева и вукова.
Узимајући као показатељ време, односно историјске догађаје о којима песме
сведоче, Вук Караџић је епске песме поделио на песме најстаријих времена, песме
средњих и песме новијих времена.
Према стиху у ком су испеване, епске песме се деле на песме дугог стиха-
бугарштице (петнаест до шеснаест слогова) и на песме кратког стиха (десет слогова).
Десетерачка епска поезија је изузетно стара и пева о разним историјским догађајима и
личностима. Вук их је назвао јуначким песмама. Спадају у најлепша дела наше народне
књижевности. Певају се уз гусле. Њихова мелодија је једнолика, отегнута, широка, и
потпуно одговара њиховом садржају.
Поред наведених подела, епске песме се могу поделити на циклусе:
1.неисторијски (легендарни) и
2
Живковић, Д. (1995):
Теорија књижевности са теоријом писменисти
, Београд: Драганић, стр. 125.
5
2. историјски: преткосовски, косовски, циклус песама о Марку Краљевићу,
покосовски циклус, хајдучки циклус, ускочки циклус, циклус песама о ослобођењу
Србије и Црне Горе.
3
ОДЛИКЕ ЕПСКИХ ПЕСМА
У народним песмама сусрећемо устаљене, сталне или, како се оне још често
називају, стајаће речи. То су речи које се понављају, не само у једној песми и код
једном певача, него у многим песмама и код многих певача.
Стајаће речи су:
Сталне именице – То су обично именице чији се обичнији синоними никако или
врло ретко уносе у народну песму: бабо, љуба, кула или двор, господар. Ту спадају и
именице, које се употребљавају уместо придева, па иако имају именички облик, служе
стварно као епитет: десница рука, љепота девојка, коњ витез, пшеница бјелица
Стални придеви (епитети) – Функција сталних епитета је, као и сталних
именица, да остваре поетичност стила. Стални епитети се обично јављају уз одређене
именице: бијела рука, бијело грло, чарне очи, рујно вино, широко поље, љута гуја, сиви
соко, тврда вера итд.
Стални бројеви – Народни стваралац ће увек дати прецизан број сватова,
војника, година, а то су најчешће бројеви: 3, 7, 9, 12, 30, 100, 300, 1000.
Осим стајаћих речи, потребно је указати још неке особине стила и певачевог поступка у
народној поезији.
Поређења – У народној песми, поређења су обично једноставна и кратка и
најчешће се изричу у једном или два стиха, без шире разраде. На пример: „Закукаше
кано кукавице“, „...на чадору од злата јабука, она сија како јарко сунце...“ итд.
Најчешће се упоређују јунакове особине, изглед или расположење са нечим у живој или
неживој природи, понекад са нечим митским (вила,ала...).
Словенска антитеза – У нашој народној поезији постоји посебна врста поређења
- словенска антитеза, састављена од три дела: 1. Поставља се питање, једно или више; 2.
Даје се негативан одговор; 3. Даје се право објашњење. Примера словенске антитезе у
народним епским песмама има доста.
3
Живковић, Д. наведено дело, стр. 128.
6
