УВОД

Двехиљадечетврте године могли смо да пратимо Олимпијске игре чији је домаћин био
грчки град Атина и том приликом је често истицано да су се Игре вратиле у своју колевку.
Податак да су Олимпијске игре настале у античкој познат је готово свима. Међутим, и
поред   наглашавања   везе   између   античких   и   модерних   игара,   интересовање   за   њихов
историјски   ток   је   подељено.   Како   примећује   Љубомир   Сарамандић   у   свом   делу
„Олимпијска прича између старе Олимпије и Атине 2004.“ , античке игре су предмет
проучавања углавном класичних филолога, историчара и археолога, док су модерне игре
преко средстава комуникације приближене и ширим друштвеним слојевима. Невелики је
број оних који између данашњих и античких Игара увиђају суштинску везу.   Тако се,
закључује   поменути   аутор,   изрази   „колевка   Олимпијских   игара“   или   „учешће   на
Олимпијади као највећа част“ често користе само као фраза.

Зато је у раду који је пред нама учињен покушај да се са што више аспеката осветли
целокупан историјат онога што називамо античким Олимпијским играма. Излагање у раду
је организовано по хронолошком принципу односно, прво се, у оној мери у којој нам то
извори допуштају, излажу они друштвени фактори који су ишли у прилог настанку и
заживљавању поменуте свечаности. Следи објашњавање значаја који су Игре имале на
свакодневни живот становништва, а у трећем поглављу насловљеном као „Олимпијске
игре“ изложена је прича о Играма у ужем смислу. На крају, начињен је осврт на период
опадања значаја Олимпијских игара уз навођење свих елемената који су поспешили овај
процес те, на крају, довели и до  њиховог потпуног нестанка. Све ово има за задатак да
савременом   човеку   укаже   на   везу   са   садашњим   Олимпијским   играма   и   начином
размишљања јер бављење историјом, као и било којом другом друштвеном науком, бива
потпуно обесмишљено уколико оно остане одсечено од савременог. Другим речима, пред
човеком   који   се   бави   историјатом   неког   појма,   у   сваком   тренутку   стоји   императив
повезивања са оним што се одвија паралелно са његовим бивствовањем.

Читалац   је   такође   приметити   да   се   у   раду   углавном   користе   појмови   „Хелада“   и
„хеленски“   уместо   уобичајеног   „Грчка“   и   „грчки“   јер   су   људи   које   рад   помиње   у
контексту организације Игара и учешћа у њима себе називали Хеленима, а своју земљу
Хеладом. Грци су само једно племе које је насељавало северни део земље, а како су због
тога Римљани прво са њима дошли у сусрет, назив њиховог племена проширили су на
комплетно   становништво   Хеладе.   Занимљиво   је   да   су   Хелени   Грке   чак   сматрали
варварима те ови због тога нису могли да учествују на Олимпијским играма.

ПРЕДМЕТ, ЦИЉ И ЗАДАЦИ РАДА

Као је што је већ истакнуто у уводу рада „Олимпизам античког доба“  он доноси покушај
да   се   изложи   историјат   Олимпијских   игара,   почевши   од   њиховог   настанка   па   све   до
гласовитог   Теодосијевог  декрета  који   је  Игре  ставио   ван  закона  као   реликт   паганског
света   који   не   познаје   истину   праве   вере.   Како   историјски   приступ   проблему   не
подразумева   само   просто   хронолошко   низање   догађаја   тј.   њихово   набрајање,   него   и
објашњавање узрочно-последичних веза, рад доноси и покушаје да се нађу објашњења за
историјски ток предмета који се обрађује. Другим речима, чињенице се износе и доводе у
међусобну везу на тај начин да читаоцу буде јасно зашто су Игре настале баш у Грчкој,
зашто је развојни пут био такав, а не другачији и на крају, требало би да му буде јасно
који су елементи имали инхибиторно дејство по Игре те довели до њиховог гашења.

Циљ рада усмерен је као увиђању исправног односа између античких Игара и оних које се
одржавају у времену у којем живимо јер ће само тако савремени човек који посматра
Игре, било уживо, било у телевизијском преносу имати праву слику онога што се дешава
пред његовим очима и на тај начин ће му бити јаснији појам Игара и „олимпијског духа“ .
Ово сазнање ће свакако допринети његовом исправнијем виђењу и доживљају самог
догађаја.

Због   свега   наведеног   као   задатак   рада   намеће   се   потреба   да   се,   пре   свега,   објасни
друштвено-историјски   контекст   настанка   Олимпијских   игара.   Дакле,   потребно   је   дати
слику тадшњег хеленског друштва са свим особеностима које имају везе са настанком
Игара   и   њиховим   заживљавањем.   Као   пример   тога   истиче   се   тзв.   такмичарски   или
агонални дух који наш велики хелениста Милош Н. Ђурић, потпуно оправдано назива
најкултуротворнијом особином хеленске природе. Ако се на овом пољу понуде ваљана
објашњења читалац ће бити у стању да разуме све оно што је дефинисано као циљ рада.
Наравно, све што је речено за област настанка Игара важи и за област развијања, опадања
и коначног гашења.

пратила ове свечаности била важна сваком Хелену, речито говори антички песник Пиндар
помињући загробни свет и покојнике који и даље највеће уживање проналазе
посматрајући управо ова надметања.

2. ЗНАЧАЈ ОЛИМПИЈСКИХ ИГАРА И МОТИВИ НАСТАНКА

Стари Грци су веома велики значај придавали правилном телесном развоју. У ту сврху
оснивали су вежбалишта која су се називала гимназије или палестре, а њиховим радом
руководили су посебни учитељи, педотрибити и гимнасти.

У основи васпитања деце у

Спарти и Атини, најважнијим грчким полисима (полис=град-држава) свакако леже
одговори на питања која се тичу значаја игара у Грчкој

. Аристократско-милитаристички

уређена Спарта у физичком васпитању видела је средство за одржавање доминације
владајућег војног сталежа. Са друге стране, спекулативној мисли окренута Атина никако
није занемаривала тело и телесност. Индикативна су дела филозофа Аристотела и Платона
за којег постоје наводи да је и сам учествовао на спортским надметањима. Платон је чак
тврдио да се преко тела може утицати и на душу. У свом капиталном делу „ Држава“ међу
делове правилног образовања убрајао је и физичко васпитање док је у дијалогу „Тимај“
изнео идеју да лоше физичко васпитање може нашкодити души. Његов ученик Аристотел
стоји иза реченице која каже да ништа тако не разара човека као дуготрајна физичка
неактивност. Сам култ веровања Грка у заједничке богове и исти језик, омогућио им је да
се путем одређених игара, а наочито олимпијских повежу на одређени начин сви грчки
градови. Управо у том једномесечном примирју, Екехирији, као времену у којем се није
ратовало, огледа се једна димензија значаја игара

    Организовање игара имало је за циљ подстицај младих на вежбање. Стога су победници
бивали   сваковрсно   привилеговани   и   уживали   велике   почасти.   У   прилог   заживљавању
светковина ове врсте ишла је и чињеница да су масовна окупљања људи била реткост те
да су у томе интерес видели трговци, али и они који су хтели да се њихове идеје чују и
брже   прошире   пошто   је   то   у   ери   слабих   комуникација   био   најлакши   начин.   Тако   је
Херодот напустио праксу лутајућег проповедања историје које је спроводио од града до
града и почео то да чини у Олимпији за време игара јер је тако његова реч могла да нађе
пут до већег броја слушалаца. Слично су поступали и уметници.

Грчка реч „гимнос“ од које је настао савремени појам гимнастика, етимолошки гледано означава голотињу

јер су древни такмичари наступали без одеће. Легенда каже да је на Петнаестим Играма Орсипу из Мегаре
спала прегача коју су такмичари носили око бокова што му је помогло да победи. Његов пример следили су
остали такмичари.

Савић, З

. (2008). „

Историја олимпизма са олимпијским васпитањем“.

Ниш: Тимок, 41.

Исто, 41.

Приступ физичком васпитању, какав је био у старој Грчкој, колевци цивилизације,
баштине и модерни европски системи који су настајали и развијали се крајем XVIII и
почетком XIX века.

Поводи за настанак игара у античкој Грчкој били су разноврсни. Већ је поменут пример
установљења игара у част покојника какав је био Ахилов. Осим тога, постојале су игре у
част неког радосног догађаја, нпр. повратка Одисеја на родну Итаку, острво у Јонском
мору. Најпознатије су биле игре одржаване у част богова међу којима су несумњиво
најважније биле оне одржаване у Олимпији. У Малој Азији где је хеленско племе Јоњани
основало дванаест градова (грчки додекаполис) уприличене су игре поводом ступања ових
градова у свејонски (панјонски) савез због чега су игре назване Панионске(Свејонске).
Осим наведених игре су се организовале и из политичких побуда, у част војне победе и сл.

3. ОЛИМПИЈСКЕ ИГРЕ

Од свих надметања ове врсте, најсјајније су биле олимпијске игре, одржаване сваке
четврте године, о првом пуном месецу после почетка лета, у области која се звала Елида, а
налазила се на полуострву

Пелопонезу. Колики је био њихов значај најбоље говоре

стихови   поменутог   песника     Пиндара   у   којима   он   каже   да   су   олимпијске   игре   међу
осталим играма исто што и сунце за небески свод и злато у материјалном богатству. Ради
ових свештених игара заборављани су сви политички сукоби  међу појединим зараћеним
државама, а том приликом су гласници из Елиде разносили вест о почетку тзв. „светог
примирја“ широм античке Хеладе. Ако би се неки град усудио да покази овај мир био би
кажњен   глобом   и   на   одређено   време   његовим   житељима   био   би   забрањен   долазак   у
Олимпију, долину где су се игре одржавале и по којој су добиле име.

Осим појединаца који су учествовали у такмичарском делу, у Олимпији су се за време
одржавања игара могли срести и трговци, делегације разних градова, и уопште Хелени од
Италије до северне Африке

У играма су најпре учествовали најближи суседи, касније градови са Пелопонеза, а
напослетку цела Хелада заједно са колонијама које су се налазиле ван матичне територије.
У играма нису могли да учествују варвари (они који не говоре грчким језиком) него само
слободни Хелени. Такође, право учешћа било је ускраћено женама, робовима и

Довршавањем Коринтског канала у 19. веку Пелопонез је практично претворен у острво.

У периоду између 8. и 6. века пре нове ере становништво Хеладе је почело да интензивно насељава

(колонизује) јужну Италију, северну Африку, западни Медитеран, Малу Азију те обале Црног мора. Овако су
настали неки од најпознатијих градова старог света (нпр.  Сиракуза), чији су се грађани сматрали Хеленима
те као такви имали право учешћа на религијско-спортским манифестацијама.