Osnovni modeli I principi zdravstvenog osiguranja

UVOD
U drugoj polovini devetnaestog veka radnički pokret za socijalna prava dovodi do pojave prvih zametak zdravstvenog osiguranja. U to doba su uslovi rada i života bili teški, a bolesti i povrede česti. Radnici i njihove porodice su za vreme lečenja bili materijalno ugroženi, jer nisu dobijali nadnice u vreme odsutvovanja s posla, a imali su povećane rashode ukoliko su koristili usluge lekara ili kupovali lekove. U traganju za rešenjem, kako bi ugroženi pojedinci mogli da prežive, pojavila se je najpre individualna štednja u javnim štednim blagajnama. Međutim, ovaj sistem se zbog mnogih nedostatka nije održao. Kasnije su po zakonu poslodavci postali odgovorni za izdržavanje radnika u vreme njegove nesposobnosti za posao usled bolesti ili povrede. Tu svoju odgovornost za neke od rizika poslodavci su osigurali u osiguravajućim društvima. Ovakvo delimično osiguranje takođe nije bilo efikasno i u traženju novih rešenja Nemačka 1883. godine donosi zakon o zdravstvenom osiguranju radnika u slučaju bolesti koji predstavlja začetak zdravstvenog osiguranja u formi koja je prisutna i danas .
Odmah po završetku Drugog svetskog rata, celokupno stanovništvo država u kojima se formirao socijalistički sistem bilo je obuhvaćeno pravom na besplatnu zdravstvenu zaštitu po modelu obaveznog zdravstvenog osiguranja. Engleska je 1948. godine uvela sistem koji je obuhvatio celokupno stanovništvo, a podrazumeva pravo na besplatnu zdravstvenu zaštitu “Nacionalna zdravstvena služba”. Po njemu, celokupno stanovništvo Engleske koristi besplatno određeni broj datih prava u okviru sistema zdravstvene zaštite zemlje. Kasnije su sve zemlje zapadne Evrope postepeno uvodile sistem zdravstvene zaštite. Danas je u Engleskoj i Italiji celokupno stanovništvo obuhvaćeno besplatnom zdravstvenom zaštitom, tj. sistemom “Nacionalne zdravstvene službe”. Ovo se finansira putem ubiranja poreza. Obuhvaćenost stanovništva besplatnom zdravstvenom zaštitom iznosi u Francuskoj 95%, Nemačkoj 85%, Švajcarskoj 98%, Belgiji 95%, Grčkoj 95% i Španiji 95%. U ovim zemljama finansiranje besplatne zdravstvene zaštite vrši se kroz sistem obaveznog (ili kombinacijom obaveznog i dobrovoljnog) zdravstvenog osiguranja, koje plaćaju pojedinci i poslodavci. Obavezno zdravstveno osiguranje se zasniva na principu uzajamnosti i solidarnosti. Upravo ovaj vid brige o bolesnom stanovništvu izraz je stepena demokratske razvijenosti društva i ekonomske moći države.

VRSTE OSIGURANJA
U odnosu na nivo zdravstvene zaštite i vrstu usluga koja se nudi osiguraniku razlikujemo sledeće tipove osiguranja.
•    Obavezno zdravstveno osiguranje na koje obavezuje država svojim propisima.
•    Dopunsko zdravstveno osiguranje pokriva razliku do pune vrednosti za usluge koje su iznad paketa usluga obaveznog zdravstvenog osiguranja. To znači da je za sklapanje dopunskog osiguranja potrebno prvo da država definiše nivo obaveznog – osnovnog osiguranja. Usluge iz oblasti dopunskog osiguranja su deo poželjnog nivoa zdravstvene zaštite u skladu sa preporukama Svetske zdravstvene organizacije, ali ih iz razloga racionalnosti obavezno osiguranje ne obuhvata.
•    Dodatno zdravstveno osiguranje je dobrovoljno osiguranje koje obezbeđuje osiguraniku pokriće vanstandardnih prava i usluga koje prevazilaze prava iz iz obaveznog i dopunskog osiguranja.
•    Privatno zdravstveno osiguranje je zdravstveno osiguranje koje plaćaju pojedinci ili njihovi poslodavci.
Nivoi osiguranja su različiti zavisno od osiguravajućeg društva. Nosioci osiguranja su obično profitne zdravstvene ustanove, ali mogu biti i ustanove javnog zdravstva i neprofitne organizacije.