Platonova kritika pesništva i umetnosti

Apstrakt:

U ovom radu autor nadstoji da prikaže kako se Platon neprekidno vraća temi književnosti, osobito delu koji se tiče poezije. Njegov stav prema takvoj vrsti umetnosti je krajnje neprijateljski i negativan. Njegova kritika se smatra pokušajem da se izbaci, odnosno, zabrani umetnost u polisu. Međutim, kako je duh antičke epohe obilovao raznim umetnostima, potpuna zabrana i izbacivanje nije bilo moguće.
Ključne reči:
Platon, umetnost, poezija, muzika, mimetika, mitovi, podražavanje, Homer, Hesiod;

Umetnost i poezija
Problem umetnosti možemo vezati za mnogo mesta Platonove filozofije na kojima on raspravlja o pojmu veštine, umeća- τέχνη, odnosno na kojima dovodi u pitanje razumevanje veštine kao neke vrste oruđa. Pošto je Platon izvrstan pisac dijaloga, od njega bi se očekivalo da umetnosti pripisuje veliku vrednost, međutim njegova misao i stavovi govore sasvim suprotno. On se prvi zalaže i predlaže cenzurisanje umetničkih kreacija u polisu i uvođenje čvrste državne kontrole. Smatra da većinu umetnika treba zabraniti u idealnoj državi, jer umetnost ne teži ka mudrosti, već ka zadovoljstvu u čulnom svetu. Platon pominje prastaru zavadu između poezije i filozofije u kojoj je i sam bio učesnik. Naime, filozofi i pesnici su za sebe tvrdili da poseduju izuzetnu mudrost i otuda se javila netrpeljivost i suparništvo. Pesništvo i filozofija se po Platonu razlikuju po tome što se pesništvo bavi prividom, dok se filozofija bazira na ono što je uzvišeno, večno i nepropadljivo. Platon je osećao posebnu odbojnost prema obliku umetnosti koji se naziva mimetička umetnost. Platonova kritika mimetičke umetnosti sugeriše da mimetički umetnici ruše temelje božanskog, morala i dobrog. Platon razlikuje dve vrste podražavanja. S jedne strane, to je umeće stvaranja privida, a sa druge, umeće preslikavanja, odnosno, umetnost kopiranja. Mimetičar nema znanje o idejama, niti o čulnoj predmetnosti, a ni ispravno mišljenje o stvarima o kojima govori, odnosno pripoveda. Takođe, oštro se protivio lirskoj poeziji, čiji zanos i pomama dolaze od Muza . Smatra da je ovakva vrsta poezije pod uticajem mahnitosti, stoga, ona nadilazi pesme umnih i poreklo umetnosti treba tražiti u prirodnom porivu za izražavanjem. Kritika poezije je uklopljena hipotetički u zasnivanje države i to u onaj deo koji se tiče obrazovanja čuvara. Pošto je ideja ono uzorno, pravu istinu treba tražiti u njoj, jer je umetnost odraz odraza. Platonova široka kritika umetnosti i pesništva prikazana je u dijalogu „Država“, gde se prvenstveno izlažu kritici slikari i tragički pesnici . Njegov stav je kranje sarkastičan i podrugljiv i govori da je umetnost jako daleko od istine, kako on kaže „trostruko udaljena od bivstvujućeg“ .U dijalogu „Ijon“ imamo prikazanu raspravu između Sokrata i Ijona o tome da li pesnik ima veštinu, tehne, i u tome se ogleda radikalna strana Platonovog shvatanja kulture. Prema drugom shvatanju, pesnik raspolaže naučenom veštinom, a pesničko umeće je za svestrano obdarene. U Platonovo vreme u Grčkoj, umetnost i veštine su bili podudarni.