VISOKA ŠKOLA STRUKOVNIH STUDIJA
ZA MENADŽMENT U SAOBRAĆAJU U NIŠU
SEMINARSKI RAD
PREDMET: EKONOMIKA I ORGANIZACIJA
POSLOVANJA
TEMA: POJAVNI OBLICI RADA I NJIHOVA
OSNOVNA OBELEŽJA
Mentor: Student:
MLADENOVIC LJUBISA-DICE,DJAKUS
Niš, 2014.
SADRŽAJ:
1. UVOD ................................................................................................
2. LJUDSKI RAD KAO SOCIOLOŠKA KATEGORIJA........………………………
3. PRVOBITNI OBLICI RADA …………………………..…………...
4. OBLICI RADA.......…………………………………….……………
4.1. Proizvodni i neproizvodni rad .............. ………...……………….
4.2. Fizički i intelektualni rad ..............................................................
4.3. Živi i minuli rad ..............…………………….....………………
4.4. Koristan i nekoristan rad ...............……………...………….……
4.5. Direktan i indirektan rad …..............……………………....……
4.6. Konkretan i apstraktan rad …..............………………….………
4.7. Individualni i društveni rad ..............……………...……….……
4.8. Prost i složen rad ..............………………………………….…...
4.9. Rad prema stepenu obrazovanja .............……………………….
5. OSTALI OBLICI RADA ...................................................................
6. KATEGORIZACIJARADA................................................................
7. SOCIOLOŠKO SHVATANJE RADA................................................
ZAKLJUČAK…........................……………………………....………………........
LITERATURA..... ................................................................................
3
4
5
6
6
8
8
8
9
9
10
10
10
11
13
14
15
16
2
2. LJUDSKI RAD KAO SOCIOLOŠKA KATEGORIJA
Ako želimo da definišemo uslove pod kojima čovek živi i radi, dovoljno je reći da čovek
danas ne može zadovoljiti ni svoje najelementarnije prirodne potrebe u domenu metabolizma
materija na neposredan i prirodan način.
Možda to zvuči paradoksalno, ali savremeni čovek koji živi u velikim urbanim sredinama
ne nalazi više ni hranu, ni vodu, pa čak ni vazduh u prirodnom stanju i slobode za upotrebu. I
jedno i drugo i treće potrebno je industrijskim putem proizvesti ili bar pročistiti, zagrejati ili
rashladiti i učiniti pogodnim za ljudsku upotrebu. A sve to čovek čini organizovano u okviru
određenih institucija. Institucije nisu ništa drugo nego beskrajne mreže formula koje propisuju
ljudsko ponašanje – ponašanje pri rukovanju supersoničnim avionima, ponašanje pri
matematičkim analizama kompleksnih funkcija, ponašanje prema ocu, policajcu ili šefu države,
ponašanje u crkvi, ponašanje u bračnoj postelji itd. Efekat kršenja svih tih normi približno je
uvek jednak. Nepoštovanje tehničkih normi direktno vodi teškim povredama i smrti. Kršenje
društvenih pravila nema uvek tako neposredan ali u stvari nema ni blaži efekat. Naprotiv, čovek
se često lakše oporavi od fizičke povrede negó od psihičkih trauma koje mu zadaju njegovi
najbliži i najdraži.
Zato bi smo pri određivanju odnosa između čoveka i njegovog rada prihvatili tezu da su
biološke potrebe čoveka – potrebe za hranom, za vazduhom, kretanjem, svetlošću i druge
potrebe, osnovne samo u tom smislu što bez njihovog zadovoljenja nema ni egzistencije ljudske
jedinke. Međutim, zadovoljenje ovih potreba je dvostruko nužno i determinisano i biološki i
socijalno jer mora da se odvija kroz organizovane društvene okvire.
Bitan element čovekovog odnošenja prema prirodi je to što čovek ne prisvaja gotov
proizvod nego mu priroda služi kao osnova, kao materjal koji mora prilagoditi sopstvenoj
potrebi, mora da ga obradi, dakle, da svoju misao, duh i veštinu ruke na njima primeni. Može se
reći da čovek delujući u stvari ne prisvaja samo eksternu prirodu nego svoju sopstvenu ljudsku
suštinu.
1
U sociološkoj literaturi prisutna su shvatanja po kojima je ljudski rad ključni činilac načina
života nezavisan od razvoja proizvodnih snaga i karaktera društvenih odnosa. Ž. Furastije istice
da su elementi načina života, po definiciji, u suprotnosti sa životnim standardom, a krucijalna
1
Dr Eva Berković: Kvalitet Životnog standarda, »Ekonomski institut«, Beograd, 1977., str. 47.
suprotnost je u nemogućnosti merenja elemenata načina života novcem za razliku od životnog
standarda koji upravo pretpostavlja „potrosnju dobara i usluga koje su izmerljive novcem“ i koje
podrazumevaju istraživanje dohotka i „realnih“ nadnica.
2
Način života je kvalitativna kategorija „koja nastaje i razvija se pre svega u procesu rada i
društvenog života, on prožima proces potrošnje i utiče na stav ljudi prema posedovanju
materijalnih potrošnih dobara, korišćenju usluga i na njihovo ponašanje u slobodnom vremenu“.
Neki sociolozi bitne kvalitete načina života vide pre svega u kulturi („grčki način života“,
„američki način života“), institucijama van rada, određenim oblicima potrošnje. Ipak, ne može se
način života ograničavati samo na sferu rada, sferu dokolice, dakle ne samo
na sferu rada,
zadovoljenje potreba, niti samo na kulturu,
Rad se u sociološkom smislu može odrediti i kao upotrebljavanje radne snage. Proces rada,
kroz koji čovek razvija i usavršava svoje potencijale je celina, koju sačinjavaju sledeći elementi:
1. Rad kao svrsishodna delatnost,
2. Sredstva za rad kojima se deluje i
3. Predmeti na koje rad deluje.
Zajedničko delovanje sva tri elementa procesa rada je proizvod.
3
3. PRVOBITNI OBLICI RADA
Još u prvobitnoj zajednici postojali su određeni oblici rada karakteristični za te društvene
prilike tog vremena. Istorija ljudskog društva sadrži tri velike društvene podele rada:
Prva društvena podela rada nastala je pod uticajem prirodnih uslova proizvodnje u periodu
varvarstva prvobitne zajednice. Iz prvobitne tadašnje ljudske delatnosti (skupljačka
delatnost), proizašla je podela na stočarstvo i zemljoradnju. Jedna plemena su se bavila
pripitomljavanju životinja i njihovom razmnožavanju, zbog hrane, odeće i rada. Druga
plemena su se orijentisala na obrađivanje zemljišta, gajeći određene vrste useva kao
osnovno sredstvo za život.
2
Ž. Furastije: Civilizacija sutrašnjice, »Napred«, 1968., str. 116-117.
3
ibidem
