Poperova percepcija liberalizma

UVOD

Karl Poper je najpre izgradio svoju teoriju nauke i teoriju rasta – prvenstveno naučnog saznanja. O tome je napisao u svom prvom delu: „Logika naučnog otkrića“ iz 1934. Pred drugi svetski rat je na Hajekovom seminaru u Londonu održao predavanje „Beda istoricizma“, a za vreme boravka na Novom Zelandu (u toku rata) iz ovog predavanja nastala su dva (kako sam kaže) komplemetarna spisa: „Beda istoricizma“ i „Otvoreno društvo i njegovi neprijatelji“. Podsticaj za njihovo pisanje bila je želja za borbom protiv totalitarizma, a ove knjige shvatio je kao svoj ratni angažman. Poper kaže da je konačnu odluku za pisanje ovih dela doneo onog dana kada je čuo za Hitlerovu okupaciju njegove rodne Austrije (u martu 1938.). Međutim, tema njegove knjige nije bio sam fašizam, već one doktirne koje su teorijski omogućile nastanak totalitarnih ideologija (to su, po Poperu, i fašizam i komunizam, za koje kaže da su međusobno mnogo sličniji no što bi se na prvi pogled moglo zaključiti). U „Bedi istoricizma“ Poper daje kritiku onih teorija koje tvrde da je moguće predvideti dalji društveni razvoj na osnovu otkrivanja navodnih nužnih istorijskih zakonitosti, iz čega oni koji vladaju obično izvode pravo na sopstvenu neograničenu vlast. Ovakva učenja nazvao je istoricizam, koga je pokušao logički da opovrgne. U „Otvorenom društvu“ govorio je o najzančajnijim zastupnicima istoricizma (Platonu, Hegelu i Marksu) , koji u skladu sa ovom doktrinom, smatraju da treba izložiti gotov projekt savršenog društva.
Poper iznosi svoje ideje o postupnoj izgradnji društva, koje su utemeljene na njegovoj teoriji rasta ljudskog saznanja – putem kritike postignutih saznanja, učenjem iz pokušaja i pogrešaka, a sve zbog naše nemogućnosti da posedujemo zauvek i potpuno izvesna saznanja. Tako je i njegova teorija društvenog razvoja izgrađena na temelju teorije razvoja naučnog saznanja. Jer, Poper nije verovao da se napredak ka boljem društvu može ostvariti moralnim preobražajem ljudi, vizionarstvom vođa ili uvidom u zakone i cikluse istorijskog toka. U stvari, kaže on, čak i ako moguće, to je stvar sreće, a sreća može izostati, možemo na primer imati loše vođe) , tako da je bolje naći pouzdaniji oslonac za izgradnju društva. Razvoj društva zavisi od ljudskog saznanja, a ono je, baš zato što je ljudsko, pogrešivo i neizvesno, ali ga je moguće unapređivati. I sam Poper ističe da su njegove knjige iz političke filozofije izrasle iz njegove „Logike naučnog otkrića“, odnosno da naši stavovi o politici i društvu umnogome zavise od naših, često i nesvesno preuzetih ideja, o tome koliko možemo da znamo i na koji način stičemo saznanja. Zasnivanje društvene teorije na teroji nauke nije kod Popera svugde eksplicirano, ali postoji bar u naznakama. Dodatne sličnosti (ali i razlike) o prirodi naučnog i društvenog razvoja moguće je izvući iz samih njegovih dela.
Težište govora o Poperovom shvatanju otvorenog društva biće u ovom radu prvenstveno na metodološkom planu – o tome kako on zasniva društvenu teoriju i mogućnosti unapređenja društva primenom takve teorije. Posredni član su društvene institucije koje su, na neki način, ovaploćena teorija.
U nastavku, razmotrićemo detaljnije problematiku Poperovog liberalizma kao jedne od tri megaideologije, nastale pod uticajem Francuske revolucije, megaideologije koja će odrediti političko polje 20 veka.

KRITIKA ESENCIJALIZMA I HOLIZMA

Dok je metodološki nominalizam osnova prirodnih nauka, široko je rasprostranjeno uverenje da društvene nauke moraju pribeći metodološkom esencijalizmu. U fizici se, na primer, ne istražuje suština atoma ili svetlosti, već se ti termini koriste kako bi se objasnila i opisala određana posmatranja. Nasuprot tome, tvrdi se da je zadatak društvenih nauka da razumeju i objasne društvene entitete (državu, privredno delovanje, društvene grupe i tako dalje) , i da je to jedini način da se postigne prodiranje u njihovu suštinu. U „Otvorenom društvu“ Poper kaže da nominalistički stav može da bude razvijen samo kao tehnološka teorija drušvenih istitucija. (Treća glava, beleška br. 30). To znači da ne treba da se pitamo o suštitni ili poreklu (po istoricistima suština se otkriva kroz istoriju) države, društva ili institucije, već o tome kako da ih uredimo da bi zadovoljavale naše interese.
Sem toga, istoricističke doktrine (posebno antinaturalističke) smatraju da sociologija ne sme svom predmetu da pristupi na atomistički način, već holistički. Njihovo shvatanje je blisko biologističkim ili organicističkim teorijama društvenih struktura, a to su teorije koje društvene grupe tumače pomoću analogije sa živim organizmima (u kojima je funkcionisanje svih delova usklađeno sa ciljem održavanja orgabnizma kao celine). Zastupnici holizma kažu da, mada ličnosti članova grupe mogu da imaju velikog uticaja na istoriju i strukturu određene grupe, ta činjenica ne sprečava da snažno utiče na ličnost svojih članova. Da bismo razumeli neku grupu i predvideli njen budući razvoj, moramo da proučimo istoriju, tradiciju i ustanove te grupe.
Poper kaže da holistički metod nužno ostaje na nivou programa i da niko nikada nije naveo ni jedan naučni opis potpune, konkretne društvene situacije. To nije ni moguće učiniti jer se uvek mogu iznaći neki vidovi opisane situacije koji su prenebregnuti, a koji mogu biti od velikog značaja.
Ali, to nije sve. Jer, zastupnici holizma ne samo da planiraju proučavanje celog društva pomoću metoda koji nije moguć, već žele i da izvrše konotrolu i rekonstrukciju društva kao celine. To je, kaže Poper, „totalitaristička intuicija“. (BEDA ISTORICIZMA; 197. Strana). Tako vidimo da je, i ovde, metodološki pristup usko povezan sa pristupom društvu. Poper se, međutim, ne zadržava na tome da ovu koncepciju označi kao totalitarističku, već kaže da je ona i logički nemoguća. Naime, nemoguće je kontrolisati sve, pošto sa svakom novom kontrolom društvenih odnosa stvaramo mnoštvo novih društvenih odnosa koje treba kontrolisati. „Pokušaj potpune kontrole vodi beskonačnom regresu, na sličan način kao i pokušaj proučavanja celine društva“. (BEDA ISTORICIZMA; 197. Strana).
Utopizam i istoricizam dele gledište prema kojem društveni eksperiment može da ima neku vrednost samo ukoliko se vrši u holističkom opsegu, a to znači, ukoliko se izvode društvene promene velikih razmera. Poper kaže da ovakav stav zanemaruju dve bitne činjenice. Prvo, da su eksperimenti pojedinačnih slučajeva fundamentalni za sva naša znanja o društvu, prednaučna i naučna. Drugo, da se termin „eksperiment“ koristi da označi „sredstva postizanja znanja pomoću poređenja dobijenih rezultata sa očekivanih rezultatima.“ (BEDA ISTORICIZMA; 201. Strana).