Pravna etika

Opšti i uvodni deo

Ljudi su skloni da se okrenu prošlosti, pitajući se da li je pre nego što su pravila nametnuta postojalo neko bezgrešno i beskonfliktno stanje u kome pravila nisu bila potrebna, jer niko nije zeleo da učini nešto loše. Otuda logično sledi pitanje, kako smo izgubili te predetičke i beskonfliktne uslove. Postoje dva temeljna odgovora na to pitanje.
Jedan dolazi pre svega od Grka i Hobsa i tu se etika objašnjava kao sredstvo egoističke promišljenosti i njegov prvobitni izraz je ugovor. Ovaj izraz preetičko stanje vidi kao stanje usamljenosti jer nevolja je u tome što su ljudi počeli da opšte i komuniciraju jedni sa drugima. Čim su to učinili sukob je postao neizbežan, a prirodno stanje po Hobsu postaje ”rat svih protiv sviju” i to čak i onda, kada pre sukoba ljudi nisu bili neprijateljski raspoloženi jedni protiv drugih. U tim uslovima sam opstanak je postao moguć tek na osnovu pravila postignutih upornim pogađanjem i dogovaranjem.
Drugi pravac razmišljanja tj. Moralnih pravila jeste hrišćansko objašnjenje, koje moral tumači kao naše nastojanje da svoju nesavršenu prirodu  uskladimo sa božijom voljom.

 
Pojam morala

Moralna norma nastala je veoma davno, još u prvobitnoj zajednici. Tokom svoje evolucije čovek je , najpre, živeo u malim grupama. Boraveći i živeći u grupi, prvobitni čovek je neminovno sebi postavljao dva pitanja: kakav treba da budem ja, da bi drugi ljudi i ja bili srećni, i kakvi treba da su drugi, da bih ja bio srećan i da bi moja sreća uopšte bila moguća? Na osnovu takvih razmišljanja formirana su pravila ljudskog ponašanja, nastala je filozofska disciplina – etika, koja izučava smisao i suštinu ljudskog bitisanja, smisao kodifikacije normi ponašanja da bi ljudi, pre svega bili srećni.

Moral je objektivna društvena pojava koju konstituiše, prvo, skup pravila (normi, merila) koja regulišu ponašanje članova jedne društvene zajednice; drugo, skup stvarnih navika ponašanja. Značajno je istaći da te norme, načela ili pravila ponašanja uvek podrazumevaju regulisanje međuljudskih odnosa, dakle odnosa ljudi između sebe kao i odnosa jedinke prema društvu.
Moral se manifestuje u vrednosnom procenjivanju ljudskih postupaka i htenja kao pozitivno ili negativno vrednih. Moralni sud ili ocena odnosi se na neki postupak, rasuđivanje, držanje, ponašanje ili karakter nekog čoveka, ili nas samih. Objekat moralne ocene je uvek samo čovek.

Po Sigmundu Frojdu, norme koje društvo definiše, posebno one kojima se odredjena ponašanja zabranjuju, ličnost samo delimično usvaja, pa tako ne mogu ni postati deo unutrašnje strukture ličnosti. Frojd tvrdi, imajući u vidu nagonsku, impulsivnu stranu ljudske prirode, da je potpuna harmonizacija moralne svesti, kao oblika društvene cenzure, i svesti pojedinca gotovo nedostižna.
Možemo da tvrdimo, uvažavajući značajna mišljenje u ovoj oblasti, da je poreklo morala ljudsko, da se može naći u ljudskom druđtvu, u samom čoveku. Jer, živeći u društvu, živeći sa drugim ljudima, stvarane su razne vrste normi koje su regulisale odnose tog zajedničkog življenja. Čovek kao slobodno, (samo)svesno, stvaralačko i odgovorno biće, stvara moral kao tvorevinu koja služi očuvanju njegovog ljudskog identiteta.

Pod pojmom ” moral” najčešće se podrazumeva sistem normi ili pravila ljudskog ponašanja.
Moral predstavlja sistem moralnih pravila, skup normi koje određuju čovekovo ponašanje u društvu i to prema društvu u celini, prema drugim članovima društva i prema samom sebi.
Moral je skup običaja, navika, normi ili pravila ponašanja kojima se ljudi rukovode u svojim postupcima.