Pravo zaposlenih na štrajk

UVOD
Prosečan čovek provede barem polovinu svog veka radeći. Posao je ono čemu stremimo, za što se školujemo, o čemu maštamo ili barem razmišljamo veći deo svog života. Kada taj dan konačno osvane, i mi započnemo naš radni vek, shvatimo da je istina mnogo drugačija. Osnovne stvari vezane za to radno mesto nisu nam po volji, pa se počinjemo buniti protiv malih plata, predugog radnog vremena, prekratkih godišnjih odmora. Dakle, šta nam preostaje? Jednostavno štrajk.
Situacija naravno nije tako jednostavna. Iako su danas savremeni pravni i politički sistemi kao i radni odnosi nezamislivi bez prava na štrajk, ipak čitav niz pravnih pravila, kojima se reguliše taj institut, stvaraju situaciju koja se može shvatiti više kao ograničavanje nego kao promicanje i zaštita tog prava.
Uopšteno se štrajk može definisati kao industrijska akcija posloprimaca (zaposleni, radnika) koji prekidom rada pokušavaju iznuditi od poslodavca ili neke druge osobe određeni ustupak u vezi s njihovim zajedničkim interesima. Iz te definicije proizlaze četiri osnovna elementa štrajka:

• subjekti štrajka: razlikujemo aktivne (oni koji preduzimaju štrajk; u pravilu posloprimci) od pasivnih subjekata (oni prema kojima aktivni subjekti usmeravaju svoju akciju) ;
• prekid rada: element po kojem se štrajk razlikuje od drugih oblika industrijskih akcija radnika (npr. Odbijanje određenih poslova) ;
• namera da se uzrokuje šteta: mora postojati svest radnika o tome što je štrajk, te namera da se upravo tim prekidom rada uzrokuje šteta čime će se od poslodavca iznuditi određeni ustupci;
• namera da se tako promiču (zaštite i unaprede) zajednički interesi radnika: radi se o zajedničkim, pravom zaštićenim interesima radnika.

Ovim se karakteristikama štrajk razlikuje od drugih oblika industrijskih akcija radnika kao što su različiti oblici pasivnog otpora, radničkih straža, odbijanja prekovremenog rada, bojkota itd. Za razliku od štrajka, pravo na štrajk je pravo posloprimca, (radnika, zaposleni) da pod pravno utvrđenim uslovima (u pravilu zajedno s određenim brojem drugih posloprimaca) privremeno uskrati (suspenduje) izvršenje svoje osnovne obaveze iz radnog odnosa (obaveze ličnog obavljanja rada) kako bi time prisilio poslodavca ili neku drugu osobu da učini nešto radi promicanja zajedničkih interesa određene grupe posloprimaca.
Pravo na štrajk spada u tzv.”drugu generaciju” ljudskih prava koja obuhvata ekonomska, socijalna i kulturna prava. Za razliku od građanskih i političkih prava (tzv. Prva generacija) , ekonomska i socijalna prava počinju se afirmisati tek početkom dvadesetog veka, te predstavljaju pozitivan zahtev prema državi koja bi svojim delovanjem trebala ispraviti nepoželjne učinke tržišne ekonomije.

OSNOVNE KARAKTERISTIKE ŠTRAJKA
Pojam štrajka
Uopšteno se može reći, da je štrajk mera pritiska radnika na svoje poslodavce organizovanom obustavom rada, pomoću koje žele da postignu zadovoljavajuće rešenje svojih prava po osnovu rada, najčešće najamnine i uslove rada. Zaposleni slobodno odlučuju o svom učešću u štrajku, pa štrajkački odbor i zaposleni koji učestvuju u štrajku ne mogu sprečavati zaposlene koji ne učestvuju u štrajku da rade.
Štrajk se može organizovati i kao štrajk upozorenja, ali tada može trajati najduže jedan sat. Štrajk se može organizovati kod poslodavca, u grani, u delatnosti ili kao generalni štrajk. Odluku o stupanju u štrajk zaposlenih kod poslodavaca donosi organ sindikalne organizacije ili većina zaposlenih kod poslodavca. Odluku o stupanju u štrajk zaposlenih u grani ili delatnosti donosi organ sindikata u toj grani ili delatnosti, a odluku o stupanju u generalni štrajk donosi najviši organ sindikata u republici, odnosno federaciji.
Odlukom o stupanju zaposlenih u štrajk se utvrđuju zahtevi zaposlenih, vreme početka štrajka i mesto okupljanja učesnika u štrajku, a utvrđuje se i sastav štrajkačkog odbora koji zastupa interese zaposlenih u pregovorima za sporazumno rešavanje spornih zahteva i u njihovo ime vodi štrajk.

Štrajkački odbor i njegove dužnosti
Štrajkački odbor je dužan da štrajk najavi najmanje pet dana pre dana određenog za početak štrajka dostavljanjem odluke o stupanju u štrajk poslodavcu, organu upravljanja i sindikatu, ako ovaj nije organizator štrajka. Za granski, odnosno generalni štrajk se najava štrajka vrši u istom roku, dostavom odluke o stupanju u štrajk privrednoj komori, odnosno drugom odgovarajućem udruženju poslodavaca.