Prevoz za sopstvene potrebe

Istorijat evropske integracije
U osnovi institucija Unije i njenog dinamičkog jezgra koje čine Evropsku zajednicu leže evropski pokreti. To je osobina koja razlikuje ovaj proces ujedinjenja od ostalih napora da se
grupišu države u svetu. Karakteristika koja je potpuno nova i razlikuje Evropsku uniju od ostalih tipova udruživanja država jeste činjenica da su zemlje članice ustupile deo svojih suverenih prava Evropskoj zajednici kao centru i dali joj moć da deluje nezavisno. Primenom ovih prava Evropska zajednica je u mogućnosti da propisuje zakonska akta koja imaju istu snagu kao i nacionalni zakoni.
Hod prema otvorenoj uniji otpočeli su evropski pokreti stvaranjem Saveta Evrope, nakon čega je usledila Evropska zajednica koja je utrla put ka Uniji. Razmišljanja rođena u krugovima Pokreta otpora za vreme Drugog svetskog rata podstakla su nastanak koncepta takve organizacije zajedničkog života na kontinentu koji bi mogao nadživeti nacionalne antagonizme. Altiero Spineli, italijanski federalista i Žan Mone, funkcionalista smatraju se idejnim tvorcima Šumanovog plana. Robert Šuman, tadašnji francuski ministar inostranih poslova 9. maja 1950. godine izneo je svoju ideju o stvaranju Evropske zajednice za ugalj i čelik. Ova zajednica bi, kako je on tvrdio, predstavljala istorijski korak ka ”organizovanoj i vitalnoj Evropi”, koja je ”nužna za civilizaciju” i bez koje ”mir u svetu ije održiv”. Šumanov plan postao je realnost potpisivanjem osnivačkog ugovora Evropske zajednice za ugalj i čelik u Parizu 18. aprila 1951. godine od strane šest zemalja (Belgija,  Francuska, Holandija, Italija, Luksemburg i Nemačka), koji je stupio na snagu 23. jula 1952. godine. Ovim je stvoreno zajedničko tržište za ugalj i čelik za šest zemalja osnivača. Dalji napredak usledio je nekoliko godina kasnije potpisivanjem međunarodnog ugovora u Rimu 25. marta 1957. godine kojim su osnovane Evropska ekonomska zajednica2i Evropska zajednica za atomsku energiju3. Ugovor je stupio na snagu 1. januara 1958. godine. Uspeh šestočlane zajednice podstakao je Dansku, Irsku i Veliku Britaniju da podnesu zahtev za pristupanje Zajednici. Ona je prvi put proširena 1. januara 1972. godine, nakon dugih pregovora i protivljenja Francuske, koja je za vreme vladavine generala De Gola dva puta (1961. i 1967. godine) iskoristila pravo veta da bi sprečila priključenje Velike Britanije. Povećanjem Zajednice sa šest na devet članova prošireno je i njeno delovanje na područje socijalne i regionalne politike, kao i na politiku zaštite životne sredine. Zajednici su se pridružile i južnoevropske zemlje: 1981. godine Grčka, a 1986. godine Španija i Portugalija. Tri nove zemlje su 1. januara 1995. godine pristupile Uniji: Austrija, Finska i Švedska. Nakon pada berlinskog zida i demokratizacije zemalja Srednje i Istočne Evrope,
promenjena je politička struktura cele Evrope. Zemlje članice odlučile su da učvrste veze, pa su započele pregovore o novom ugovoru čije je glavne odrednice potvrdio Evropski savet u
Mastrihtu 1991. godine. Ugovor o Evropskoj uniji (UEU) potpisan je februara 1992. godine u holandskom gradu Mastrihtu, a stupio je na snagu 1. novembra 1993. godine.
Primenjujući klauzulu o mogućnosti izmene Mastrihtskog ugovora, zemlje članice su 2. oktobra 1997. godine u Amsterdamu potpisale novi ugovor kojim prihvataju i učvršćuju politiku i
nadležnosti Evropske unije (EU), posebno u saradnji na polju pravosuđa, slobodnog kretanja ljudi, u spoljnoj politici i zdravstvu. Amsterdamski ugovor stupio je na snagu 1. maja 1999.
godine