Principi ekonomije

Pojam pranja novca

,,Pranje” novca je proces kojim se ,,prljavi” novac kao prihod od kriminala pomera kroz finansijski sistem na način kojim se prikriva njegovo pravo poreklo, a na kraju se pojavljuje kao da potiče iz legalnih izvora. Sam pojam pranja novca potiče od engleske reči money laundering što znači legalizaciju kapitala stečenog kriminalnom delatnošću, odnosno finansijske transakcije radi prikrivanja stvarnog porekla novca i drugih oblika kapitala na tržištu. Sastoji se u falsifikovanju finansijske dokumentacije i manipulacije u sistemu međubankarskih transakcija.
Poslednjih godina se značajno izražava u uticajima poreza, ilegalnoj trgovini drogama i oružjem, u organizovanoj kocki, prostituciji kao i procesima privatizacije kapitala u bivšim socijalističkim zemljama Evrope, kao i u organizovanim kriminalnim kanalima na Zapadu.
Pitanje pranja novca je integralno povezano sa problemima korupcije, organizovanog kriminala, finansijske prevare, šverca i drugih krivičnih dela usmerenih na ostvarivanje profita. Ovaj problem uzrokuje ozbiljne posledice ukoliko se ne rešava na adekvatan način. Sposobnost kriminalaca da prikupe i legitimišu dobit može dovesti do podrivanja demokratskih institucija i zloupotrebe ekonomskih sistema. Ilegalno stečeni prihodi omogućavaju kriminalcima da razviju svoju političku i ekonomsku moć i to na račun poštenih građana i legitimnog poslovanja. Zemlje koje ne rešavaju pitanje pranja novca na adekvatan način su ustanovile da su zvaničnici u tim zemljama takođe podložni korupciji, te da radi toga dolazi do potpunog prekida legitimnih međunarodnih investicija. Prema tome, programi za borbu protiv pranja novca predstavljaju i više od jednostavnog sredstva za provođenje zakona, koje se koristi u slučaju prihoda stečenih krivičnim radnjama. Oni predstavljaju suštinske komponente u procesu zaštite demokratskih institucija i ekonomskih sloboda svake zemlje.
Termin ,,pranje” novca nastaje u Sjedinjenim Američkim Državama u periodu prohibicije (vreme zabrane točenja alkohola), kada su kriminalci zarađeni novac od ilegalne proizvodnje i krijumčarenja alkoholnih pića prikazali kao zaradu su ostvarili u lancu svojih perionica za pranje rublja i automobila, povodom te pojave počeo je da se upotrebljava termin ,,pranja” novca, odakle ga je preuzela Kriminološka nauka.
Još 1984. godine komisija predsednika Sjedinjenih Američkih Država za organizovani kriminal definisala je ,,pranje” novca kao proces kojim neko prikriva postojanje, ilegalno poreklo ili ilegalnu upotrebu prihoda, da bi prikazala na taj način da izgleda kao legalan.
Pranje novca je izuzetna pretnja integraciji ustanova koje dovode u nepovoljan položaj pravne subjekte koji legalno posluju. Perači novca uopšteno ne nastoje da ostvare najvišu stopu dobiti na novac koji operu, već im je važnije mesto ili investicije koje će im omogućiti najlakšu i najbržu preradu novca. Tako novac može putovati iz zemlje sa dobrom ekonomskom politikom po kojoj se ostvaruju više stope dobiti u zemlje sa lošijom politikom i nižim prinosima od uloženih sredstava,tako da se zbog pranja novca može dogoditi da se slobodni kapital ulaže manje racionalno, što uveliko može narušiti postojeće ekonomske tokove. Promena u potražnji novca – kao rezultat pranja novca, što se odražava u službenim pokazateljima – može na nacionalnom nivou izazvati nestabilnost kamata i kursa.

Pranje novca, kao i ostale nezakonite aktivnosti, uslovljavaju regresnu distribuciju dohotka i stvaranje velike potrošačke moći pojedinaca u uslovima opšte recesije. Time se iskrivljuje struktura potrošnje, pogotovo među bogatima, i preobražava se postojeća socijalna stratifikacija nastajanjem društvenih grupa novih bogataša. Velika sredstva koja se zarađuju pranjem novca utiču na porast potražnje za luksuznim proizvodima, povećanje cena nekretnina i nekih potrošnih dobara, a sve napred navedeno između ostalog pospešuje i inflaciju.
Pranje novca osim što uveliko podriva slobodno tržište, narušava i demokratsku strukturu i političku stabilnost zemlje. Dobro je poznat slučaj da su predstavnici mafije pokušavali, ponekad i uspevali, prodreti u središte tela vlasti pojedinih zemalja i potkupiti ih. Sam kolumbijski predsednik Ernesto Samper optužen je da je tokom izborne kampanje primio velike novčane iznose od narko-mafije. Izgleda da su lokalni trgovci drogom nudili potpunu uplatu kolumbijskog spoljnjeg duga u zamenu za nesmetano delovanje.
Na Kajmanskim ostrvima sa samo 39.000 stanovnika recimo da postoji 34.000 registrovanih kompanija, 590 banaka i 500 milijardi dolara na računima. S obzirom da kriminalci ne objavljuju godišnje finansijske izveštaje, teško je proceniti koja se količina novca u svetu ,,opere”. Procena Međunarodnog monetarnog fonda je ipak, da tzv. ,,bruto kriminalni proizvod” u svetu iznosi više od 500 milijardi dolara godišnje, a po proceni Ujedinjenih nacija čak 80% navedenog iznosa ostvaren je trgovinom narkoticima.
Novac dobijen iz kriminalnog delovanja obično korumpira službenike finansijskog tržišta uzrokujući dugotrajnu i teško popravljivu štetu tržišnom kredibilitetu. Pranje novca može korumpirati delove finansijskog sistema i onemogućiti uspešno upravljanje bankama i nadzornim telima. Ukoliko neki bankarski rukovodilac postane korumpiran, netržišno ponašanje može se proširiti u druga područja koja nisu povezana sa pranjem novca, što ugrožava sigurnost banke. Osobe koje obavljaju nadzor nad radom banke takođe mogu biti korumpirane ili zastarašene pretnjama, što potpuno onemogućava delotvornost nadzora. S toga je nužno jačati zakonske odredbe protiv pranja novca, ali to ne znači smanjenje tradicionalne bankarske kontrole.
Ukoliko su banke umešane u pranje novca, narušava se poverenje koje javnost ima u njih, te se, ako su povezane sa organizovanim kriminalom, narušava njihova stabilnost. Uprkos kratkotrajnoj mogućoj dobiti, preti im neposredna opasnost od gubitka zbog prevara, kako zbog nemarnosti u proveri neželjenih stranaka ili narušenog integriteta njihovih službenika koji su povezani sa kriminalcima. U pranju novca, kroz banke, organizovani kriminal se često služi ljudima koji nemaju kriminalnu prošlost, što otežava otkrivanje takvog dela.

Onda otvaraju račune preko kojih obrću velike novčane iznose, često uz pomoć nesavesnih bankarskih službenika.

Jedan od najpoznatijih uspešnih slučajeva sprečavanja pranja novca jeste akcija pokrenuta protiv Bank of Credit and Commerce International, koja je najviše delovala u Velikoj Britaniji i Sjedinjenim Američkim Državama i za koju su američke vlasti ustanovile da je oprala oko 32 miliona dolara. Uhapšen je znatan broj službenika među kojima i devetorica direktora banke. Banka je zbog protivzakonitog delovanja osuđena da plati kaznu od 15,3 miliona dolara te je uskoro potpuno prestala da posluje ostajući bez 530 hiljada štediša širom sveta i bez njihovih 12,4 milijarde dolara.