Гимназија “Светозар Марковић”
МАТУРСКИ РАД
Први српски устанак – почетне операције 1804 - 1808
Професор:
Ученик:
Неда Марковић Јован Антанасијевић IV-2
Ниш, maj 2017.
Позадина првог Српског устанка и стање у Београдском пашалуку
пред устанак
Османлијска држава и војска је постепено губила своју некадашњу моћ и
организованост, а и у наоружању, опреми и обуци, знатно је заостајала за армијама
европских сила. То је био један од разлога што Турска није била више у стању да
очува интегритет великог Османског царства, С друге стране, низали су се
неуспеси и у аустријско-турским и руско-турским ратовима. Територијалне
претензије на Османско царство биле су све учесталије, тј. такозвано „Источно
питање“ постајало је све актуелније. Међутим, Турска је успела да на неки начин
ублажи кризу своје империје захваљујући Наполеоновим ратовима који су тада
потресали и заоштравали односе и интересе великих сила. Свиштовским миром је
окончан последњи аустријско-турски рат који се водио од 1788. до 1791. Срби су
као добровољци активно учествовали на страни Аустрије. Овај период српске
историје се назива Кочина крајина, по Кочи Анђелковићу, једном од српских
команданата.
Свиштовски мир није донео Србима ослобођење од турске власти, већ само
амнестију. Једна од мера султана Селима III била је и да се јаничарима забрани
повратак у Београдски пашалук, чему су се јаничари одупирали.
1
Доласком новог
паше Абу Бекира, ситуација у Србији се доста изменила. Одмах после његовог
доласка у Ниш, организовано је убиство тадашњег предводника јањичара, Дели-
Ахмета. Да би се супортставили војној моћи одметнутих јаничара, турске власти су
биле приморане да се ослањају на помоћ Срба. Политика ослањања на Србе и
давања повластица се посебно везује за Хаџи Мустафа-пашу, који је био прозван
„српском мајком”.
2
Одмах након тога, посебним ферманом паша је наредио јањичарима да се уклоне из
Београда и пашалука. Јањичари су се претежно склонили у суседне покрајине,
1
Jelavich & Jelavich (1986). стр. 28.
2
Jelavich & Jelavich (1986). стр. 30.
4
нарочито код Османа Пазваноглуа, одметника од султанове власти из Видинског
пашалука. Плашећи се укидања јаничарске команде у Смедеревском санџаку,
Пазваноглу је покренуо низ напада на Србе без султановог одобрења да би вратио
на власт јаничаре у Смедеревском санџаку, дестабилизујући регион. Срби су
победили Пазваноглуа 1793. у бици на Коларима.
3
Да би смирио ситуацију, турски султан Селим III је ферманима из 1793. и 1794.
потврдио Србима раније органе власти, тако да су поред везира и кадије, селима
управљали и кнезови, а у кнежинама обор-кнезови. У наредном периоду у Србији
долази до оживљавања привреде, а тако је било у Србији на почетку владавине
Хаџи Мустафе, наследника Абу Бекира. Чак су за време његове владавине неки
Срби као Алекса Ненадовић дошли до положаја обор-кнезова, зато су новог пашу
неки називали „српском мајком“.
Тада је у Београдском пашалуку било 45 кнежина; затим ферманом од априла 1796.
године на чело 12 нахија бирани су обор-кнезови који су сами убирали порезе и
предавали их властима, чак су делимично вршили и судску и управну власт у
својим кнежинама, али сукоби између јањичара, који су и даље хтели највишу
власт и спахија који су желели освету, због угроженог положаја, све више су
заоштравани. У лето 1797. султан је поставио Хаџи Мустафа-пашу зе беглербега
Румелијског вилајета и он је отишао из Србије у Пловдив да се одатле бори против
Пазваноглуа. Током његовог одуства, Пазваноглуова војска је заузела Пожаревац и
опсела Београдску тврђаву.
Крајем новембра 1797. обор-кнежеви Алекса Ненадовић, Илија Бирчанин и Никола
Грбовић су довели своју војску пред Београд и приморали јаничаре да се повуку у
Смедерево. Пазваноглу је доживљавао узастопне успехе све док се није повукао у
Видин, који је стављен под опсаду.
4
3
Paxton (1968). стр. 13
4
Jelavich & Jelavich (1986). стр. 30.
5
Врховну власт тада су преузели четири вође јањичара, Кучук Алија, Аганлија,
Мула Јусуф и Мехмед-ага Фочић. Називали су себе дахијама, а сваком од њих
припао је по један део земље, док су заједничку власт вршили из Београда. Дахије
су укинуле повластице из 1793. и 1794. године, сами убирали порезе и друге
дажбине, судили и пресуђивали по својој вољи.
Турска Порта је била потпуно немоћна, што је угрозило ауторитет централне
власти и султана. Као наследник, у Београд је стигао Хасан-паша, који није имао
неког великог утицаја ни на тадашњу власт, али ни на дахије. Због бојазни Порте да
би јањичари могли у Београд довести самог Пазван-Оглу, што би довело до још
већих заоштравања односа у Србији, посебним писмом с Порте, 10. маја 1802.
године јањичарима је опроштена учињена кривица.
Владавина дахија
Стање у пашалуку створено јањичарским терором је утицало на уједињење свих
српских друштвених снага (сељачке масе, старешински и трговачки слој) да се
дигну на устанак. У Земуну се окупио велики број Мустафа-пашиних пријатеља,
Срба и Турака, међу којима је најактивнији био Петар Ичко, а на турској страни
највише се истицао некадашњи пашин благајник Хасан-бег, на чијој је страни био и
приличан број спахија, који су били угрожени од дахија. Они су већ у лето 1802.
године покушали да организују неки већи покрет у Србији, али су због преране
акције око Пожаревца и испод Авале, претрпели неуспех.
Након овог пораза, притисак који су дахије вршиле на спахије био је све већи.
Побуњеници су већ тада упутили писмо Цариграду у којем траже помоћ султана
Селима III. У Црној Гори владало је слично расположење, Црногорци су били
спремни да се прикључе заједничком устанку у Београдском пашалуку. Владика
Петар I је почетком 1804. године писао дечанском игуману да ће Црногорци
заједно са Србијанцима дићи организован устанак против Турака. Такође, он је
7
