Razvojna psihologija, uvod u razvojnu psihologiju

7 

Ipak,  sve  do  19.  veka,  oblikovanje  dečjeg  ponašanja  prema  određenom  cilju  vaspitanja  ostaje 
glavno obeležje interesovanja za dete. Osim toga, sve do kraja 18. veka, svi zaključci i tvrdnje 
učenih ljudi, koji su se ticali dece, bile su rezultat spekulacija, a ne izučavanja samog deteta. Tek 
početkom 19. veka, 

dete prvi put postaje predmet naučnog izučavanja

.  

Nakon antičkog perioda, u srednjem veku se malo poklanjalo pažnje detetu. Brojni srednjevekovni 
istorijski dokumenti i zapisi ukazuju da se detinjstvo posmatralo kao posebno razdoblje u životu. 
Srednjevekovni slikari su često prikazivali decu odevenu u udobnu, komotnu odeću kako se igraju 
i  ugledaju  na odrasle.  Zapisi sadrže termine koji razlikuju  decu mlađu od 7-8 godina od ostalih 
uzrasnih grupa i prepoznaju mlade kao manje zrele pojedince. Pored zapisa, postojali su i priručnici 
sa  savetima  kako  voditi  brigu  o  deci,  uključujući  zdravlje,  ishranu,  odevanje  i  igru.  Religijski 
zapisi, međutim, sadrže kontradiktorne opise dečje prirode. Oni decu opisuju kao bića „opsednuta 
đavolom“, koja se rađaju sa praroditeljskim grehom, i koje „treba pročistiti“, ređe kao „nevina i 
bliska anđelima“. Hrišćanska religija je dete tretirala kao čovek u malom, što je značajno uticalo 
da se uguši svako interesovanje za proučavanje deteta.  

Humanije interesovanje za dete se javlja u doba renesanse. Mnogi počinju da se zalažu za ideju da 
detetu  treba  prilaziti  s  obzirom  na  njegov  stupanj  razvoja.  Dete  ponovo  dobija  svoja  prava. 
Zastupajući  ove  ideje,  češki  pedagog  Jan  Komenski  je  svoju  prvu  knjigu  za  decu  ilustrovao 
slikama. On se rukovodio time da dete prvo shvata konkretne pojmove, a tek kasnije apstraktne.  

Takođe, javljaju se i druga učenja, suprotna ranohrišćanskim idejama, koja su umnogome doprinela 
da se trasira put za empirijska istraživanja dečjeg razvoja.  

Učenje britanskog filozofa 

Džona Loka

 je važno pomenuti jer se smatra pretečom bihejviorizam. 

On  je  dete  shvatao  kao  “praznu  ploču” 

(

lat.

  tabula  rasa).

  Smatrao  je  da  deca  nemaju  urođenih 

znanja i da njihove karaktere u potpunosti oblikuje iskustvo. Roditelji, kao racionalni tutori, mogu 
bilo kako oblikovati dete korišćenjem pažljivih uputstava, efikasnih primera i nagrada za dobro 
ponašanje.  Lok  je  bio  naprednih  ideja,  preporučivao  je  vaspitne  postupke  koje  savremena 
istraživanja  podržavaju  i  preporučuju  (npr.  korišćenje  pohvala  umesto  novca  i  slatkiša, 
suzdržavanje od telesnog kažnjavanja...). Njegova filozofija je dovela do promene od strogosti do 
blagosti i saosećanja prema deci. 

Razvoj je posmatrao kao kontinuirani proces. Isticao je moć sredine da oblikuje dete. Njegova vera 
u vaspitanje, upućuje na mogućnost mnogih tokova razvoja i na promenu u kasnijem dobu usled 
novih iskustava. I pored svih doprinosa, razvijao je viziju pasivnog deteta. Smatrao je da deca malo 
utiču na svoju sudbinu, na ono što će drugi zapisati na njihove “prazne ploče”. Ova ideja je kasnije 
odbačena i zamenjena vizijom deteta kao aktivno usmerenog bića koje pokušava da razume svet i 
da značajno doprinese vlastitom razvoju, a koju danas zastupaju savremeni teoretičari.  

Suprotno ranohrišćanskim idejama je i učenje francuskog mislioca 

Žan Žak Rusoa.

 On je uneo 

novi pogled na detinjstvo, proklamujući ideju da dete na svet dolazi neiskvareno i čisto, ali se kvari 
kroz kontakt sa odraslima. Sasvim suprotno Loku, tvrdio je da deca nisu prazne ploče, koje treba 
odrasli  da  ispišu,  već  da  su  „plemeniti  divljaci“,  prirodno  obdareni  smislom  za  dobro  i  zlo  i 
urođenim  planom  za  određen  zdrav  rast.  Vaspitavajući  ih,  odrasli  mogu  da  poremete  urođeni 
smisao za moral i jedinstveni načini mišljenja i osjećanja. Rusoova filozofija je bila orijentisana na 
dete. On je ukazivao da odrasli moraju da budu osetljivi na dečje potrebe tokom svih stadijuma