Socijalna intiligencija

U ranim danima druge američke invazije na Irak grupa vojnika zaputila se u jednu mesnu džamiju da
stupi u vezu s glavnim sveštenim licem grada. Cilj im je bio da zatraže njegovu pomoć u organizaciji
raspodele prispele materijalne pomoći. Ali, okupila se svetina koja se uplašila da vojnici dolaze da
uhapse njihovog duhovnog vođu ili da unište džamiju, njihovo svetilište.
Stotine pobožnih muslimana opkolile su vojnike zamahujući pesnicama i vičući, i tiskale se prema do
zuba naoružanom vodu. Komandant, potpukovnik Kristofer Hjuz, mislio je brzo.
Dohvativši megafon, komandovao je svojim vojnicima „na koleno“, to jest naredio im je da kleknu
na jedno koleno.
Potom im je naredio da upere puške u zemlju.
Naredna njegova komanda glasila je: „Smeši se.“
Na to se raspoloženje svetine promenilo. Nekoliko ih je i dalje vikalo, ali većina se sad i sama
smešila. Nekolicina je potapšala vojnike po leđima, a Hjuz je naredio svojim ljudima da polako krenu
unazad – i dalje se smešeći.
[1]
Taj brzo smišljeni potez bio je vrhunac usplahirenog i ubrzanog izvođenja socijalnih proračuna. Hjuz
je pri tom morao da shvati koliki je nivo neprijatelj’ stva rulje i da oseti šta bi je moglo smiriti. Morao je
da se osloni na disciplinu svojih ljudi i snagu njihovog poverenja u njega. I morao je da baci kocku da li
će pogoditi onaj pravi potez koji će probiti barijeru jezika i kulture – što je sve vrhunac dostiglo u tim na
brzinu improvizovanim odlukama.
Tom tačno odmerenom ubedljivošću, udruženom sa spretnošću u razumevanju ljudi, odlikuju se
istaknuti policajci – a začelo i vojne starešine kad imaju posla s uznemirenim civilima.
Ono što je Hjuza provelo kroz te iglene uši ista su ona neuronska kola u koja se uzdamo kad naiđemo
na nekog potencijalno opasnog stranca i smesta odlučimo da li ćemo bežati ili se sukobiti s njim. Taj
interpersonalni radar spasao je, u istoriji ljudskog roda, bezbroj ljudi – a i dan danji je od ključne
važnosti za naš opstana