Radni moral i motivacija za rad

Uvod
Kada produktivnost rada u jednom preduzeću, jednoj grani, a ponekad i u celoj privredi počne da stagnira ili, što je mnogo gore, da opada, odmah se nameće pitanje: zbog čsga se to dešava? Odgovor se nalazi, pre svega, u činjenici što sa razvojem proizvodnih snaga društva i naročito sa društvsnim promenama nije potekao veoma važan proces za produktivnost: prelaz sa stimulacije na motivaciju radnika! Naime, stimulativni sistem je postepeno gubio svoju prvobitnu snagu pozitivnog delovanja na produktivnost. I kada je trebalo da se postupno prevaziđe motivacionim sistemom, on se uporno „dograđivao” i „usavršavao” ne bi li nekako povratio posustalu snagu. Kako je praksa pokazala, ovi pokušaji su ostali uglavnom bez željenih efekata. Danas, kada se nalazimo u periodu tranzicije i problem motivacije za rad doživljava izvesne promene.

Moral
Moral je skup nepisanih pravila i običaja koji utvrđuju međuljudske odnose i prosuđuju šta je dobro, a šta zlo. Definiše se kao oblik društvene svesti, sistem običaja, navika, normi. Moral je relativan, jer nije isti u svim društvenim grupama i istorijskim periodima. Centralne vrednosti morala su: dobro, ispravno i pravedno.
Moral je nastao u ljudskom društvu, još u prvobitnoj zajednici. Tokom svoje evolucije čovek je, najpre, živeo u malim grupama gde je bilo potrebno uskladiti svoje potrebe sa potrebama drugih. Na osnovu iznalaženja rešenja za to, formirana su pravila ljudskog ponašanja i nastala je filozofska disciplina – etika.
Moral je objektivna društvena pojava koja je određena skupom pravila ili normi koja regulišu ponašanje članova jedne društvene zajednice, ali i navikama ponašanja. Procenjivanje morala ili moralni sud se donosi na osnovu postupaka, rasuđivanja, ponašanja ili uopšte karaktera nekog čoveka. U skladu sa tim i sa složenom komunikacijom koja se odvija u društvu, ljudi formiraju svoje ličnosti, usmeravaju svoju motivaciju i delovanje, vrednuju i sude i sebi i drugima.
Osnovna karakteristika moralnih normi je njihova obaveznost, koja je dvostruka, što znači da je moral obavezujući i društveno (spolja) i individualno (unutra), za razliku od pravne i običajne obaveznosti koja je isključivo društvena. Takođe, kao bitne karakteristike morala, navode se i trenutačnost, bezuslovnost, nametnutost i sl.
Po Sigmundu Frojdu je potpuno usvajanje moralnih normi koje jedno društvo propisuje praktično nedostižno. Zbog nagonske, impulsivne strane ljudske prirode, čovek tek delimično usvaja te norme, posebno one kojima se određena ponašanja zabranjuju.
Prema tumačenjima Hristovih učenja, „moralnost je dobrota prema slabijima“. Niče je definisao moralnost kao „smelost jačih“, a Platon kao „stvaralačku harmoniju celine“.
Različita društva imala su u različitim periodima različite moralne vrednosti, mada se između njih često može povući zajednički imenitelj. Prema gledanju na različitost vrednosti i istorijski razvoj morala postoje moralni relativizam, moralni apsolutizam i moralni univerzalizam.