Različita tumačenja pojma kapitala

 
1.Uvod
Kapital predstavlja jedan od izraza koji se mnogo koriste kako u svakodnevnoj ekonomskoj praksi tako i u ekonomskoj teoriji, ali sa dosta raznovrsknih značenja.Tako na primer možemo reći da vlasnik deviznog štednog uloga u banci poseduje kapital, ili da vlasnik nekretnina raspolaže kapitaom, isto tako u novije vreme i znanje se tretira kao kapital – humani kapital.Gotovo od samog nastanka ekonomske nauke pojam kapital bio je predmet mnogih kontroverzi. Osnovni razlog kontroverzne prirode kapitala je taj što se u njemu nalazi objašnjenje kamate i profita. S obzirom na to teško je dati preciznu definiciju kapitala koja će biti i jednostavna i primenljiva za sve njegove pojavne oblike. Možda je najjednostavnija sledeća definicija kapitala: kapital predstavlja vrednost koja se oplođuje, bez obzira na svoj konkretan oblik oplodnje.
Jedna ista stvar može, ali i ne mora da bude kapital. Novac koji držimo u kući radi finansiranja tekućih kupovina nije kapital već sredstvo razmene. Ako jedan njegov deo uštedimo i u obliku depozita oročimo kod neke banke, on će se oplođivati prema odgovarajućoj kamatnoj stopi, zbog čega taj novac tretiramo kao kapital. Vikendica u kojoj povremeno odlazimo na odmor nije kapital, ali ako se koristi za izdavanje turistima radi sticanja prihoda tada poprima oblik realnog kapitala.
U relativno čestu upotrebu pojam kapitala je ušao još u XVI i XVII veku u doba razvoja slobodne trgovine. Tada se ovaj pojam vezivao za trgovačku delatnost i pod njim se podrazumevala ili neka svota novca namenjena kupovini robe koja će biti prodata radi sticanja profita ili prosto skup roba predviđenih za prodaju.
Od tada do danas pojam kapitala se toliko odomaćio da nam se čini kao jedna od onih ekonomskih kategorija čije nam poimanje deluje blisko i poznato. Kapital će se najčešće definistati kao bogatstvo u vidu novca, dobara ili druge imovine koja se koristi radi uvećavanja bogatstva, Ipak, ovakva definicija ostavlja neraščišćenim neke važne probleme.
Prvo pitanje potiče već iz same definicije. Ona kapital određuje dvojako: kapital se može razumeti kao vrednost (izražena u novcu) ali i kao skup dobara, tj. u svom fizičkom obliku. Kako se istovremeno definiše i kao nečija imovina, kapital se može razumeti i kao društveni fenomen. Isticanje upotrebe kapitala u uvećanju bogatstva otvara i pitanje njegove produktivnosti ili njegovog razumevanja kao faktora proizvodnje.
Različete škole ekonomskih misli i ekonomski teoretičari daju svoje tumačenje pojma kapitala. Klasičari (Smit i Rikardo) su prvi pokazali interesovanje za pojam kapitala, potom Marginalna ekonomska teorija koja je nastala delimično i kao reakcija na prethodnu, zatim Marksova teorija kapitala, Neoklasična teorija kapitala i mnoge druge koje su dale svoj doprinos u objašnjavanju i shvatanju pojma kapitala.

2.Teorija kapitala klasične političke ekonomije
Naučno interesovanje za pojam kapitala pokrenula je, suočena sa njegovim prisustvom u procesu proizvodnje, klasična politička ekonomija. Zainteresovani za proizvodnju, klasičari se interesuju i za problem akumulacije kapitala i mesto kapitala u reprodukciji.
Adam Smit (1723-1790), škotski ekonomista, smatra se osnivačem savremene ekonomske nauke. Pojavom njegovog dela „Istraživanje prirode i uzroka bogatstva naroda“ (1776) ekonomija se definitivno oformila kao nauka.
Smit objašnjava kapital kao akumulirani fond neophodan za pokretanje proizvodnje. Kapital je proizvodni faktor koji je neophodan u svakom procesu proizvodnje. Kao takav, on je rezultat minulog rada pa je njegova vrednost u stvari vrednost akumuliranog minulog rada. Kapital uvećava radnikovu proizvodnu snagu i uvek je plaćen – profitom. Izgleda da je za Smita profit, u prvom redu, rezultat povećane produktivnosti, mada on nije sasvim eksplicitan po tom pitanju.
Svakako najznačajniji predstavnik klasične škole uz Adama Smita jeste i David Rikardo. NJegovo delo koje je takođe doprinelo osamostaljivanju ekonomske nauke jeste „Načela političke ekonomije i oporezivanja“ (1817).
David Rikardo definiše kapital kao onaj „deo bogatstva jedne zemlje koji se angažuje u proizvodnji da bi aktivirao rad“. Rad je kod Rikarda mera vrednosti, a profit zavisi od postojanja fizičkog viška iznad sume troškova proisteklih iz isplate nadnica za izdržavanje.
David Rikardo nije dodao nešto novo terorija kapitala Adama Smita. Rikardo prikazuje manje interesovanje za prirodu kapitala nego Smit, upravo zato što su u njegovo vreme kapitalistički odnosi u Britaniji bili mnogo razvijeniji nego sredinom XVIII veka u vreme Smita. Smit je živeo u prelaznom periodu manufakturnog načina proizvodnje. Rikardo je koncentrisan na proučavanje produktivnog kapitala. NJegove ideje o kapitalu se zapravo svode na prebrojavanje stavki koje čine kapital. Tako je Rikardo prvobitno tvrdio da kapital čine oruđa za proizvodnjum, ali onda proširio ideju da pokrije sredstva za proizvodnju u celini da bi najzad rekao da je kapital sve neophodno za proces proizvodnje uključujući i sredstva neophodna za život radnika.Rikardo je težio da u potpunosti igonoriše pitanje priride kapitala. Rikardova pažnja je bila usmerena na komponente ili materijalne elemente kapitala i nije pokazivao znake razumevanja za specifičnu prirodu kapitala.