Razlika između privatnih i pojedinačnih ulagača

1. PROCES INVESTIRANjA

Investicioni proces započinje utvrđivanjem investicionih ciljeva na osnovu dva osnovna indikatora: zahtevanog doprinosa (return requirement) i tolerancije rizika (risk tolerance). Iako se većina investitora može lako složiti oko toga da im je osnovni cilj da zarade na investiciji koliko je to maksimalno moguće, to je mnogo lakše definisati nego ostvariti.
Generalno, investitori od rizičnije investicije očekuju i veći doprinos. Taj odnos između očekivanog doprinosa i rizika poznat je kao “cena rizika”, a od cene rizika koju je investitor spreman da prihvati zavisi i izbor hartija u koje će investirati. Kako pojedinačne hartije od vrednosti karakterišu specifične vrste rizika i doprinosa, to investitori pre donošenja investicionih odluka moraju da razmotre širok spektar finansijske aktive.
Dve osnovne kategorije investitora su individualni i institucionalni investitori. Unutar ovih kategorija investitora se može indentifiovati širok spektar različitih investicionih ciljeva. Pojedini elementi, kao što je životno doba, poreski status, tolerancija rizika, bogatstvo, poslovne perspektive, nesigurnost, su posebni i imaju različit uticaj na pojedine kategorije investitora.
Investicioni ciljevi individualnih investitora mogu biti: akumulacija sredstava radi kupovine kuće ili stana, obezbeđenje dovoljno raspoloživih sredstava za ”stare dane”, akumulacija sredstava radi plaćanja školarine za decu i sl. Tipična investiciona odluka, prevashodno motivisana željom da se izbegne rizik, je odluka o kupovini kuće ili stana. Većina ljudi ulaže u rešavanje stambenog pitanja motivisana sigurnošću jer kupovinom eliminišu dva osnovna rizika: mogući rast visine zakupnine i rizik dobijanja otkaza, tj. stalnog seljenja.
Investicioni ciljevi individualnih investitora u velikoj meri zavise od životnog doba investitora. Investitori u ranijem životnom dobu su po pravilu spremniji da više rizikuju, između ostalog i zbog toga što smatraju da imaju pred sobom više vremena za ispravku potencijalno loše ostvarene investicije. Tako jedno od najjednostavnijih pravila investiranja glasi da udeo sredstava investiran u akcije treba da opada s godinama starosti. Popularno pravilo u vezi sa odnosom između godina starosti i akcija je da procenat portfolija investiran u akcije treba da bude 100 manje investitorove godine starosti. Tako neko ko ima 30 godina treba da investira 70% u akcije, a osoba koja ima 70 godina treba da investira 30% u akcije.
Deo koji se investira u akcije trebao bi da raste s bogatstvom jer bi bogatiji pojedinac trebalo da bude sposoban da preuzme veći rizik. Potencijal zarađivanja je direktno uslovljen sa sticanjem znanja i veština, a oslanjanje samo na sreću kod donošenja investicionih odluka je nedovoljno i isuviše rizično. Individualni investitori nekada odluke o investiranju donose samostalno, a nekada odluke donose uz pomoć finansijskih konsultanata koje u tu svrhu angažuju.
Institucionalni investitori (zajednički fondovi, penzioni fondovi, depozitne institucije komercijalne banke, štedno-kreditne zadruge, kreditne unije, osiguravajuće kompanije, zadužbine i fondacije, vladine agencije, gradske i opštinske vlade i sl.) su finansijske institucije koje značajno dodoprinose redukciji rizika investitora diverzifikacijom portfolija.
Uobičajena definicija ovih institucija ih opisuje kao finansijske institucije koje investiraju štednju pojedinaca i nefinansijskih kompanija na finansijskim tržištima, osnovni investicioni cilj im je da investiranjem minimalno ostvare doprinos koji je dovoljan za izmirenje obaveza i pokriće troškova kojima su izloženi. Ove institucije, zahvaljujući tome što imaju dugoročne i relativno lako predvidljive prilive i odlive finansijskih sredstava, po pravilu ulažu u dugoročne hartije od vrednosti, čime značajno utiču na nivo tražnje na tržištu kapitala.
Karakteristično je da je učešće ovih institucija u prikupljanju i alokaciji kapitala značajnije izražena u zemljama sa razvijenijim tržištem kapitala u odnosu na zemlje gde je tržište kapitala u početnoj fazi razvoja.
Kod donošenja investicionih odluka investitori moraju da razmotre mnoge potencijalno ograničavajuće okolnosti:

1. lični poreski status,
2. poreski status hartija,
3. likvidnost tržišta,
4. likvidnost konkretne hartije u koju investiraju,
5. investicioni horizont, t.j. rok u kome imaju potrebu da hartiju pretvore u gotov novac.

Likvidnost je jedan od osnovnih ograničavajućih faktora. Hartija je likvidna ukoliko se može prodati u kratkom roku bez velikih ustupaka u ceni. Likvidnost ima svoju vremensku dimenziju, kao vreme koje je potrebno da se hartija proda, kao i cenovnu dimenziju, iskazanu kroz odstupanje prodajne cene u odnosu na tzv. fer cenu hartije. I individualni i institucionalni investitori moraju pre donošenja investicione odluke da sagledaju potrebu za gotovinom u kratkom roku i shodno tome kreiraju portfolio koji će sadržavati odgovarajuću količinu hartija od vrednosti sa visokom likvidnošću . Investitori takođe moraju da vode računa o investicionom horizontu, koji podrazumeva vreme planiranog povratka investiranih sredstava. Za investitora investicioni horizont predstavlja vreme kada su mu sredstva potrebna za izmirenje neke obaveze ili za fiansiranje neke važne potrebe. Poklapanje vremena dospeća hartije sa vremenom planirane potrebe za gotovinom, često predstavlja odlučujući faktor kada se investitor opredeljuje za investiranje između različitih investicionih alternativa.
Za razliku od individualnih investitora, profesionalni i institucionalni investitori su često limitirani i zakonskom regulativom. Ograničenja se mogu odnositi na klasu aktive, kao i na limite investiranja u pojedinu klasu aktive. Zajednički fondovi u SAD imaju ograničenje da ne mogu investirati više od 5% sredstava u akcije pojedinačnih kompanija kojima se javno trguje. Depozitne institucije i osiguravajuće kompanije imaju zakonska i statutarna ograničenja u pogledu iznosa rezervi kojima se osiguravaju plasmani, zavisno od kreditnog i kamatnog rizika hartija u koje je investirano. Što je veći kreditni rizik i što je veći rizik kamatne stope, veći je i iznos imobilisanih sredstava rezervi kojima se ti rizici pokrivaju.
Takođe, ponekad se i samoregulativom fondova ograničavaju investicione mogućnosti, defiisanjem investicione politike koja se objavljuje u prospektusu. Tako će visokodoprinosni fondovi (high-income funds) zadovoljiti konzervativne investitore, dok će fondovi čija se investiciona politika bazira na visokom rastu (high-growth funds) biti privlačniji investitorima sa većim stepenom tolerancije rizika. Penzioni fondovi i osiguravajuće kompanije su u planiranju svojih investicionih politika ograničeni obimom projektovanih isplata, po osnovu penzija i naknada šteta. Profesionalni investitori, koji upravljaju sredstvima klijenata, imaju krucijalnu odgovornost za poštovanje restrikcija klijenata u pogledu maksimalnih ili minimalnih limita investiranja u pojedine vrste finansijske aktive ili u hartije pojedinačnih emitenata. Klijenti takođe profesionalnim investitorima često daju razna ograničenja u pogledu stepena mogućeg odstupanja u odnosu na defiisani reper, kao što su npr. perfomanse pojedinačnih tržišta, izloženost riziku.
Porezi kojima su izloženi investitori su važni iz nekoliko razloga. Pre svega, za investitore je bitan ostvaren prihod nakon oporezivanja. Za mnoge individualne i institucionalne investitore izložene značajnim poreskim zahvatanjima, mogućnost uštede ili odlaganja plaćanja poreza može imati značajnog uticaja kod vođenja investicione politike. Odlaganje plaćanja poreza na kapitalni dobitak do trenutka njegove realizacije, tj. prodaje hartije može za određenu grupu investitora predstavljati značajan stimulativan faktor. Investitori moraju pre donošenja odluke da sagledaju poreski status konkretne hartije, da se ne bi desilo da ono što je na prvi pogled izgledalo povoljnije, nakon oporezivanja da sasvim suprotan rezultat. Sa druge strane, neki institucionalni investitori, kao što su penzioni fondovi, fondacije i zadužbine su po pravilu oslobođeni plaćanja poreza na ostvaren prihod od investiranja, pa se zbog toga hartije u koje oni investiraju ne svrstavaju u kategoriju hartija koje nose poreske pogodnosti.
Investiciona politika je odraz odgovajućeg rizik-doprinos profita investitora, isto kao i potrebe za likvidnošću, generisanjem doprinosa ili poreskom pozicijom. Tako je jedna od najvažnijih odluka investitora odluka o proporciji ulaganja u rizičnu, odnosno nerizičnu aktivu. Drugim rečima, odluka o vrsti finansijske aktive (asset allocation decision) je odluka sa kojom počinje kreiranje investicione politike. Ta odluka pretpostavlja dobro poznavanje karakteristika različitih klasa aktive kojima se trguje na finansijskom tržištu. Investitor koji ima visoku toleranciju prema riziku, tj. koji ima nisku averziju prema riziku će, u želji da ostvari visoke stope doprinosa, kreirati investicioni portfolio prevashodno od akcija. Za investitora je bitno da portfolio bude efikasan, tj. da obezbeđuje najveći očekivani doprinos za dati nivo rizika, odnosno da sadrži najmanji rizik za dati nivo doprinosa. Ako se investicija i posao realizuju kako je planirano, investitor će ostvariti profit i iz njega nadomestiti kamatu koju će platiti štediši za njegova pozajmljena sredstva. Portfolio koji obećava najviše prinose pri datoj standardnoj devijaciji je najprihvatljiviji i označava se kao efikasan portfolio. Zavisno od stepena averzije prema riziku investitori će se opredeliti za različite proporcije visoko, srednje ili nisko kapitalizovanih, “vrednosnih” ili “rastućih” akcija od kojih će sastaviti portfolio. Sa druge strane, konzervativniji investitori će konstruisati portfolio od različitih vrsta obveznica (državnih obveznica, visoko investiciono gradiranih ili visoko doprinosnih korporativnih obveznica, obveznica lokalnih organa…). Pri izboru aktive investitori vode računa o riziku, očekivanom doprinosu i stepenu korelacije između različitih vrsta aktive. Za procenu budućeg očekivanog doprinosa investitori koriste veliki broj različitih finansijskih alatki, a procenu mogu zasnivati na prosečnim doprinosima u prošlosti, mogu koristiti različite modele za utvrđivanje cene kapitalne aktive, ili se jednostavno mogu osloniti na intuiciju bez korišćenja bilo koje formalne analize. Na isti način investitori mogu procenjivati i odstupanje (varijansu) doprinosa od očekivanog doprinosa tj. pripadajući rizik hartija od vrednosti, kao i njihovu međusobnu korelaciju. Radi lakšeg kreiranja portfolija, portfolio menadžeri često kao reper (benchmark) koriste neki od poznatih berzanskih indeksa. Veliki institucionalni investitori često koriste tzv. Top-Down investicionu politiku, koja počinje izborom različitih klasa aktive emitovane kako u zemlji, tako i u inostranstvu. Nakon izbora vrste finansijske aktive u skladu sa afinitetima investitora, sledi faza izbora pojedinačnih hartija shodno investitorovim očekivanjima i procenama. Potpuno suprotan redosled aktivnosti ima investiciona politika poznata kao Bottom-up politika. Za razliku od institucionalnih investitora kojima to nije problem, individualni investitori koji žele da kreiraju portfolio koji je indentičan nekom od berzanskih indeksa se suočavaju za ozbiljnim problemom nabavke dovoljnih količina hartija iz sastava indeksa, kao i njihovom daljem konstantnom praćenju i prilagođavanju.
Umesto toga, investitorima je jednostavnije i jefinije da kupe akcije zajedničkog fonda (mutual fund) i time, posredno, investiraju u željenu grupu finansijske aktive. Investitorima su na razvijenim finansijskim tržištima svakodnevno dostupne akcije velikog broja različitih fondova sa različitim investicionim politikama, što omogućava investitorima, kojima nisu potrebna posebna ekspertska znanja, da uz manju količinu potrebnog novca posredno steknu željeni portfolio.