Razvoj i specificnosti organizacija u oblasti saobracaja

UVOD

Uloga saobraćaja u privrednom zivotu svake zemlje jeste mnogostruka i znaĉajna.Postoji cvrsta uzajamna zavisnost izmedju stepena razvitka saobraćaja u jednoj zemlji i razvoja privrede.Saobracaj je rezultanta odredenog nivoa razvitka privrede sjedne strane,a sa druge strane on sam vrši uticaj na privredni razvoj svake zemlje.
Saobraćaj ima za cilj da poveze sferu proizvodnje sa sferom potrošnje.U tome je osnovna funkcija transporta kao privredne djelatnosti I njegov ogroman znacaj za privredni zivot svake zemlje.Saobraćaj utice na razvijanje teritorijalne podjele rada,kako u okviru jedne zemlje,tako i u svjeskim razmjenama,kako bi se što bolje iskoristili prirodni uslovi koji postoje u pogledu privrednog izvora sirovina,energetskih goriva,racijonalnijeg i boljeg korišćenja radne snage u
pojedninim podrucjima .
Izgradnja i modernizacija gradskog saobraćajnog sistema uslovljava ubrzanje razvoja
društvene podjele rada i razvoj novih industrijskih grana (industrija sinskih vozila,automobilskaindustrija I dr.)sto ima veliki uticaj na zaposljavanje stanovništva.
Saobraćaj je znacajan uslovprivrednog razvitka svake zemlje kao I pojedinih regiona.Saobraćajna infrastruktura: putevi,zeljeznicke pruge,rijeke i kanali,sa osnovnim infrastrukturnim objektima omogućavaju odvijanje procesa proizvodnje saobraćajnih usluga,istovremeno su odluĉujući ĉinilac prostornog povezivanja razliĉiti faktora proizvodnje saobraćajnih usluga.
Saobraćaj predstavlja raznoliki i složen sistem transportnih sredstava koje su ljudi i priroda podarili čovečanstvu, povezujući prostorno i vremenski ljude, gradove i kulture. Saobraćaj je uvek bio jedan od presudnih faktora za realizaciju ciljeva željenog ekonomskog, društvenog i kulturnog razvoja pojedinih zemalja, regiona i naroda.
Saobraćaj omogućava zadovoljavanje proizvodnih, kulturnih, ekonomskih, odbrambenih i mnogih drugih potreba i kao takav on predstavlja delatnost bez koje se ne može zamisliti egzistencija ljudskog društva.

Podjela saobraćaja:
Podjela saobraćaja moze se vrsiti na razne naĉine.Kao kriterijumi za podjelu mogu nam
sluţiti izvjesne tehniĉke karakteristike,zatim naĉin organizacije prevoza,kao I izvjesne ekonomske funkcije pojedinih saobraćajnih djelatnosti.Transportni sistem sastoji se od vidova saobraćaja.
Prema nacinu prevoza I prevoznih srestava saobraćajnim putevima,moguće je razlikovati:
*Kopneni saobraćaj koji se dijeli na:drumski,ţeljezniĉki,cjevovodni,I saobraćaj sa prenosivim trakama,
*Vodeni saobracaj koji dijelimo na:pomorski,rijeĉni,jezerski I kanalski,
*Vazdusni saobraćaj,
*Postanski saobraćaj,
*Telekomunikacijski saobraćaj.
Prema naĉinu povezivanja vrsta saobraćaja, razlikujemo jednoredne i visestruke (kombinovane)prevoze, koji mogu biti prekinuti ili neprekinuti.
Istorijat razvoja saobracaja
Efikasna distribucija robe i promet putnika je oduvek bio važan faktor za održavanje
ekonomske kohezije, još od doba starih carstva do modernih država u današnjem u svetu.
Sa tehnološkim i ekonomskim razvojem, sredstva za postizanje tog cilja su značajno evoluirala. Takodje i razvoj saobraćaja u tesnoj vezi sa prostornim razvojem ekonomskog sistema. Čitav istorijski period razvoja saobraćaja moguće je pratiti od pre industrijskog do savremenih saobraćajnih mreža na početku XXI veka, a kroz pet velikih faza, gde se svaka odlikuje specifičnim inovacijama u transportnom sektoru. Pre pojave parne mašine i inovacija u industrijskoj revoluciji krajem XVIII veka,nisu postojale nikakve forme motorizovanog saobraćaja. Transportna sredstva su se mahom vezivala
za životinjsku tegleću snagu u kopnenom saobraćaju ili za snagu i pravac duvanja stalnih vetrova u pomorskom saobraćaju. Bilo je ograničenja u količinama robe koja se prevozila, kao i u brzini transporta ljudi i roba. Vodeni saobradaj je bio najviše razvijen i najefikasniji, tako da su gradovi na obalama mora ili velikih reka trgovali sa udaljenim regionima i na taj način zadobijali veću ekonomsku, političku i kulturnu moć i veći uticaj nad okolnom teritorijom. Zato nije ni iznenađujuće što su se prve civilizacije razvile upravo u dolinama velikih reka, kako zbog dobrih uslova za bavljenje poljoprivredom, tako i zbog trgovine (npr: doline Tigra i Eufrata, Nila, Inda, Ganga, Hoang Hoa).
Kakoje efikasnost transportnog sistema u ovom periodu bila izuzetno niska, tako je trgovina uglavnom imala lokalni karakter. Iz perspektive regionalnih ekonomija, u takvom okruženju uticaj grada na okolni prostor kroz trgovačke veze bio je najviše do 50 km u prečniku. Međunarodna trgovina je i tada postojala, ali su proizvodi kojima se trgovali spadali u kategoriju luksuzne robe (bili su izrazito skupi i dostupni malom broju bogatih), jer je bilo reči o začinima, svili, vinu, parfemima – robi koja je do Evrope dovožena čuvenim Putem svile.
U takvom okruženju, bilo je teško govoriti o bilo kakvom urbanom sistemu, već pre o relativno samostalnim ekonomskim sistemima sa vrlo ograničenom trgovinskom razmenom. Ipak, kao najpoznatiji izuzeci ovog pravila jesu čuvena Rimska imperija i Kinesko carstvo. Oba carstva su tokom svoje istorije posvećivale velike napore izgradnji saobraćajne mreže, pokušavajući na taj način da održe kontrolu nad svojom velikom teritorijom tokom dužeg vremena. Rimljani su bili poznati graditelji puteva, te su tako prvo premostili kopnene provincije na Apeninskom poluostrvu, a potom i u drugim
delovima carstva, povezujući velike gradove na Mediteranu. Kako je carstvo raslo, tako se putna mreža razvijala i dostigla u jednom trenutku 80000 km odlično izgrađenih puteva (III vek).
Sa druge strane Zemljine kugle, Kinesko carstvo je bilo daleko poznatije po izgradnji sistema kanala i rečnom saobraćaju. Ti kanali činili su sistem pod nazivom Veliki kanal (neki delovi i danas postoje).
Tokom period XIV-XVII veka ovaj sistem dostigao je dužinu od 250000 km, povezujući Peking na severu i Handžou na jugu sa obalom mora na istoku (dva velika rečna basena Jangcekjanga i Hoanhoa).

Tokom srednjeg veka trgovina se pojačala i to trgovina pomorskim putem. Plovidbe su bile intenzivne La Manšom, Severnim morem, Baltičkim morem i Mediteranom, gde je bilo skoncentrisano i najviše luka (Venecija, Barselona, Lisabon, Bordo, Hamburg, Norvič, London). Najviše se trgovalo grožđem, vinom, vunom, drvetom, kamenom, soli, ili nekim luksuznim robama. Tokom XIV veka pojavili su se savremeniji i brži brodovi (karavele i galeoni). Evropljani su krenuli u traganje za novim, alternativnim i pomorskim putem za bogatu Indiju jer su padom Carigrada 1453. godine Turci konačno
presekli kopnene trgovačke puteve sa Bliskim i Dalekim Istokom. Tom prilikom, pošto je bilo reči o jedrenjacima, glavni uslov i faktor plovidbe bili su stalni vetrovi i kretanje morskih struja, pa su tako i traganja za alternativnim pravcima bila znatno uslovljena ovim prirodnim faktorima.
Ipak, Evropljani su krajem XV i tokom XVI i XVII veka uspeli da otkriju američke kontinente, oplove Afriku, naprave kružnu turu oko Zemljine kugle, otkriju Australiju, plove po Okeaniji, i na taj način znatno prošire granice i mogućnosti pomorskih saobraćajnih pravaca. U tom periodu smenjivalo se nekoliko velikih pomorskih
sila: Španija i Portugalija,Holandija, Engleska. Do kraja XVII veka najveći deo kolonija u svetu držali su Evropljani i zahvaljujući njima odvijala se intenzivna kolonijalna trgovina, korišćenjem pre svega pomorskog saobraćaja.