Rukovođenje

VOĐENJE (RUKOVOĐENJE)

Najstarija vidljiva manifestacija manadžmenta je zabeležena u pojavi vođe, više ili manje spontano nastalih grupa ljudi u borbi za opstanak. Sve do danas vođstvo je imanentno svim oblicima organizovanja ljudi. Dinamički razvoj industrijske proizvodnje stvorio je specifični ambijent u kome je vo|stvu namenjeno izazovno mesto. Sve sofisticiraju tehnološko-tehničku osnovu I organizacionu strukturu prožimaju psiho-sociološki aspekti, mentalitet, tradicije I kultura ljudi, kao dominantnih nosilaca aktivnosti. U takvim uslovima fenomen vođstva dobija na složenosti, a zbog rastućih izazova, I na značaju.

Proučavanje fenomena vođstva može se grubo podeliti na:

• klasični pristup,
• bihejvioralni pristup,
• kontigencijski pristup.

U suštini, ne radi se o potpuno podvojenim pristupima, već o produbljivanju I oboga}ivanju poimanja vođstva u skladu sa novim saznanjima.

Klasični pristup težišno je posvećen karakteristikama, svojstvima, ličnosti vođe. Iz aspekta menadžmenta tome je pridodat hijerarhijski odnos u konteksu organicazione strukture.

Pojava “bihejviorizma” (ponašanje), 1949. godine, omogu}ava svestranije osvetljavanje ponašanja vođa, I ne samo njih, već I podređenih. Odnos nadređenosti ostaje trajno na snazi, jer u industrijskim prilikama složenost materije implicira veća ovlašćenja pretpostavljenog zbog njegove pozicije u odnosu na njemu podre|ene u pogledu:

• stepena sinteze elemenata,
• šireg vremenskog horizontal sagledavanja I prostornog zahvata,
• i veše informisanosti.

Protivurečeno sa nekim suštinskim opredeljenjima “bihejviorista”, ipak ostaje notorna činjenica stvarnih odnosa. Eufemizmi kao sledbenik umesto podređeni u industrijskim uslovima ne menja suštinu odnosa. Jer, samo vođstvo pretpostavlja da postoje vođeni. Kako će biti vođeni I kakav je njihov uticaj I kako se njihovo pona{anje odra`ava na proces vođenja I njegove efekte, tu su svakako prisutni doprinosi, “bihejviorista”.

Otvorenost industrijskih zbivanja na dejstvo brojnih faktora kako unutra{njih, tako spoljašnjih, sa njihovom naglašenom interakcijom, ima za posledicu stvaranje veoma raznovrsnih situacija. U nastojanju da se izna|u neke zajedničke karakteristike (kao tehnologija, veličina, starost, okruženje) kreiran je kontigentni pristup u organizaciji, što se odrazilo I na izučavanje fenomena vo|stva.

Takav međusoban odnos je zasnovan na suštini organizacije I menadžmenta, gde ovaj potonji predstavlja dinamički aspekt u smislu oživotvorenja organizacije.

Vođstvo je, po definiciji, sposobnost I veština pridobijanja ljudi da obavljaju poverene im uloge. Dok je vo|enje proces inspirisanja ljudi da se posvete izvršavanju dodeljenih im zadataka. Čime se vođenje u konteksu menadžmenta javlja u ulozi subjektivnog nosioca povezivanja I kontrolisanja, uz oslon na motivisanje I naročito komuniciranje u okviru procesa menadžmenta.

POJAM RUKOVOĐENJA

Rukovođenje, u opštem obliku možemo definisati kao proces usmeravanja kadrovskih potencijala preduzeća, ili, kao sposobnost jedne ili više osoba – rukovodilaca da kroz međusobnu saradnju, komuniciranje I raspoređivanje, utiče na radon angažovanje I motivaciju drugih radnika – podređenih, da efikasnije izražavaju postavljene zadatke I doprinose ostvarenju organizacionih ciljeva. Funkcija rukuvodjenja obuhvata skup različitih zadataka koordinacije I motivacije, usmerenih na efikasnije korišćenje kadrovskih resursa organizacije. Rukovođenjem se koordiniraju prava, ovlašćenja I obaveze radnika I rukovodilaca – nadređenih I podređenih.

Mnoge definicije rukovo|enja zasnivaju se na formalnim relacijama nadređeni – podređeni, koje postoje u okviru organizacione hijerarhije. Rukovo|enje, međutim uključuje I neformalne odnose. Problem neformalnih odnosa je posebno značajan za istraživanje efikasnosti prve linije rukovođenja – linije nadzora.

Izvršioci rukovodeće funkcije su pojedinci ili grupe s posebnim organizacionim statusom na pojedinim organizacionim nivoima. Rukovodioci imaju različite pozicije I autoritet u organizacionoj hijerarhiji. Njihovu efikasnost uslovljava skup različitih I međuzavisnih varijabli. Rukovođenjem se deluje na: produktivnost rada, obim I kvalitet proizvoda I usluga, motivaciju radnika, blagovremenost izvr{avanja radnih zadataka, uzroke nezadovoljstva kod radnika, povećanje osećaja pripadnosti radnika organizaciji I sl. Ovom funkcijom usmeravaju se radnici da efikasnije koriste ostale organizacione resurse: materijal, opremu, energiju I novac. “Radni kapital” organizacije se bolje oplođuje kroz efikasne akcije rukovodilaca.
Istraživanje I razvoj rukovodeđe funkcije predstavlja primarni zadatak moderne organizacije. Samo efikasna rukovodeća funkcija I sposobni rukovodioci mogu da, u borbi s konkurencijom, obezbede rast, razvoj I dugoročnu stabilnost organizacije.