Saosiguranje

UVOD

U današnjem svetu, gotovo da i ne postoji rizik koji preti delimičnom i totalnom uništenju materijalnih ili kulturnih dobara, a koji se ne može zaštititi putem osiguranja. Međutim, mnogo je rizika čijim bi ostvarenjem nastale štete koje ne bi mogle da nadoknade ni velike osiguravajuće kompanije u svetu, a pogotovo ni jedna organizacija za osiguranje kod nas. Iz tih razloga osiguravajuće kompanije ili društva nalaze rešenje putem sopstvenog osiguranja od velikih i skupih šteta (reosiguranjem) ili međusobnim udruživanjem radi smanjenja rizika (saosiguranjem).
Naime, u savremenim uslovima, kada je potreba za osiguranjem sve veća, kod osiguravajućih kompanija se javlja problem pokrića svih osiguranih slučajeva. Ove kompanije tada pribegavaju nekom od mogućih rešenja diverzifikacije rizika, a to su:
• Višestruko osiguranje
• Saosiguranje
• Reosiguranje,
U ovom radu ću pokušati približnije da objasnim pojam samog saosiguranja, njegove aspekte, modele, kao i sam nacrt saosiguranja kako u Srbiji, tako i u Evropskoj Uniji.
Tema saosiguranja nije previše zastupljena, kako u teoriji, tako i u praksi kod nas. Razlog za to je najverovatnije činjenica da saosiguranje kod nas više predstavlja „prodajni alat“ nego što je to „alat za izravnanje rizika“, što ustvari saosiguranje po svojoj formi predstavlja. S druge strane, prekogranično saosiguranje eliminiše većinu negativnih faktora vezanih za saosiguranje i u zemljama članicama Evropske unije je daleko zastupljeniji ovaj vid izravnanja rizika nego što je to slučaj u Republici Srbiji.
1. Raspodela rizika u osiguranju

Diverzifikacija rizika može se izvršiti obezbeđenjem osiguravajuće zaštite sa više osiguravača, a tada se radi o višestrukom osiguranju, saosiguranju ili reosiguranju. Razlika između višestrukog osiguranja i saosigaranja odnosi se na samo zaključenje ugovora o osiguranju. Naime, dok se kod saosiguranja zaključuje samo jedan ugovor o osiguranju, kod višestrukog osiguranja se zaključuje više ugovora o osiguranju sa različitim osiguravačima, pri čemu oni ne moraju znati (najčešće ni ne znaju) jedan za drugog. Reosiguranje, zapravo, predstavlja osiguranje za osiguravače (cedente) prilikom osiguranja velikog rizika. Ovi načini raspodele rizika karakteristični su isključivo za neživotna osiguranja.
U savremenim uslovima, osiguravači često preuzimaju u osiguranje rizike koji su veći od njihovog samopridržaja i kapaciteta, kao i rizike kod kojih postoji mogućnost masovnih i katastrofalnih šteta koje nisu u mogućnosti da snose samostalno. U takvim situacijama, oni pristupaju zaključenju ugovora o saosiguranju ili reosiguranju čime praktično diverzifikuju rizike i povećavaju vlastite kapacitete. Do ovog povećanja kapaciteta osiguravača dolazi iz razloga što prilikom zaključenja ovih ugovora ukupni kapacitet osiguravača, pored njegovog vlastitog kapaciteta, čine i kapaciteti saosiguravača i/ili reosiguravača. Izborom optimalnog rešenja u raspodeli rizika osiguravač štiti vlastitu sigurnost, ali i sigurnost svojih osiguranika.
Osiguravači uvek snose određeni rizik poslovanja, koji, prema dr Klaus Gerathewohlu, možemo svrstati u tri grupe :
1. RIZIK SLUČAJNIH ODSTUPANJA OD PROSEČNIH VREDNOSTI – podrazumeva mogućnost da dođe do slučajnih odstupanja od očekivanih šteta usled nastanka većeg broja velikih šteta u toku jedne godine, delovanja elementarnih sila i akumulacije velikog broja malih šteta izazvanih poplavom, gradom, olujom i drugo.
2. RIZIK PROMENA U SVOJSTVIMA OSIGURANOG PORTFELJA – podrazumeva promenu i oscilaciju u osnovnoj verovatnoći nastanka određenih šteta usled promena unutar osiguranog portfelja
3. RIZIK GREŠAKA U OBRAČUNU – podrazumeva greške i zabune u obračunu potrebne visine premije usled primene pogrešnih statističkih podataka, izostavljanja rezervisanih šteta i drugo
Osnovna raspodela raspodela rizika može se izvršiti na sledeći način :
A. PRIMARNA RASPODELA – tu spada raspodela rizika u sopstvenom portfelju i saosiguranje
B. SEKUNDARNA RASPODELA – tu spada reosiguranje