Saučesništvo u međunarodnom krivičnom pravu

1. UVOD

O pojmu i sadržini međunarodnog krivičnog prava u teoriji ne postoji jedinstveno shvatanje. Najstarije je shvatanje nastalo u XIX veku koje smatra da se pod ovim pojmom podrazumeva skup pravila o prostornom važenju nacionalnog krivičnog zakonodavstva ili skup pravila o primeni nacionalnog krivičnog zakona s obzirom na mesto izvršenja krivičnog dela ili s obzirom na državljanstvo njegovog učinioca. Nešto je šire shvatanje ove grane prava koje pored navedene sadržine obuhvata i pravila o pružanju međunarodne pravne pomoći u krivičnim stvarima .
Kršenjem pravila međunarodnog humanitarnog prava za vreme rata ili oružanog sukoba dolazi do izvršenja međunarodnih krivičnih dela (zločina) za čije je učinioce, u prvom redu, nadležan međunarodni krivični sud (vojni ili civilni,stalni ili ad hoc). U procesu izvršenja međunarodnih zločina je moguće ispoljavanje više faza (stadijuma). Pored toga, radi se o takvim krivičnim delima koja su retko rezultat preduzimanja radnje samo jednog lica. Naprotiv, ovde se u velikom broju slučajeva javlja saučesništvo kao oblik kolektivnog učešća više lica u izvršenju jednog ili više međunarodnih krivičnih dela.
Iako je u savremenom krivičnom pravu prihvaćen sistem subjektivne krivične odgovornosti za učinjeno krivično delo, ipak mnogi relevantni međunarodno pravni akti kao i krivični zakoni, posebno oni doneti u poslednje vreme predviđaju odstupanja, dakle izuzetke od ovog sistema.
Saučesništvo kao oblik kolektivnog izvršenja krivičnog dela predstavlja jedan od najsloženijih instituta opšteg dela krivičnog prava. No, to nije samo krivičnopravni, već je i kriminalistički, kriminološki, kriminalnopolitički, ali istovremeno i filozofski i sociološki problem o kome je dosta pisano u domaćoj i inostranoj literaturi.
Saučesništvo predstavlja ne samo poseban oblik izvršenja krivičnog dela, već i poseban oblik kriminaliteta ‒ kolektivni kriminalitet koji je znatno opasniji od solitarnog (pojedinačnog) kriminaliteta.
Kolektivni kriminalitet predstavlja, zapravo, kumulaciju kriminalne energije, odnosno zločinačke volje zbog svesne i voljne združenosti više lica u ostvarivanju krivičnog dela. U teoriji krivičnog prava je nesporno da delo izvršeno od strane više lica menja karakter društvene opasnosti izvršene radnje budući da saučesništvo produbljuje težinu krivičnog dela pri određenim uslovima. Prema istom shvatanju saučesništvo nije protivpravno samo po sebi, već se određuje protivpravnošću glavne radnje kojom se ostvaruje krivično delo.
2. POJAM KRIVIČNOG DELA

U starijoj srpskoj teoriji krivičnog prava nije se previše pridavalo značaja pitanjima opšteg pojma krivičnog dela, niti uopšte sistemu opšteg dela krivičnog prava. Tek početkom dvadesetog veka raste interes za određivanjem opšteg pojma krivičnog dela. Naročito sa pojavom ideje o tome da se krivično delo shvati samo u objektivnom smislu, oživele su rasprave o tom važnom pitanju.
Polazeći od toga da je krivično delo pre svega delo čoveka kao fizička pojava u realnosti, formalni elementi oko kojih je postojala saglasnost da ih treba uneti u opšti pojam krivičnog dela bili su protivpravnost i određenost u zakonu. Postojala je i saglasnost oko toga da kao obavezni elemenat treba uneti i jedan subjektivni elemenat, a to je krivica (vinost) koja se u srpskoj teoriji, prema vladajućem shvatanju, shvatala kao psihički odnos učinioca prema delu. Ipak, čisto objektivno shvatanje T. Živanovića, iako kritikovano, nije bilo potpuno napušteno. Mada je malo onih koji su ga u teorijskim radovima eksplicitno zastupali, čini se da ga je značajan deo sudske prakse prihvatao. Tome je u prilog išlo i zakonsko razdvajanje krivičnog dela (koje je moglo biti shvaćeno u objektivnom smislu) i krivične odgovornosti (koja je obuhvatala uračunljivost i umišljaj i nehat kao oblike krivice). U stvari, to je predstavljalo simplifikaciju koja je odgovarala sudskoj praksi, koja je za osuđujuću presudu i izricanje kazne zahtevala da se utvrdi postojanje krivičnog neprava (koje se shvatalo kao krivično delo u objektivnom smislu) i krivice (koja se shvatala kao krivična odgovornost), što je imalo uporišta i u pozitivno-pravnom rešenju koje je za krivičnu odgovornost zahtevalo postojanje uračunljivosti i umišljaja, odnosno nehata.
Protivpravnost se obično shvatala kao protivnost nekoj pravnoj normi, odnosno kršenje nekog pravnog propisa ljudskom radnjom. Da bi neko delo bilo krivično delo mora biti protivpravno. Međutim, mesto protivpravnosti i njen odnos sa predviđenošću u zakonu nije bilo jasno određeno. Većina autora je zastupala stav da je osnovna razlika između ova dva elementa u tome što je pojam protivpravnosti širi od predviđenosti u zakonu. Protivpravnost se nije svodila na osnove isključenja protivpravnosti, mada se uviđala i isticala činjenica da ima dela koja su u zakonu predviđena kao krivično delo a da nisu protivpravna. Bilo je i mišljenja da pored društvene opasnosti i određenosti u zakonu, protivpravnosti nema mesta u opštem pojmu krivičnog dela.
Krivica se uglavnom shvatala kao određeni psihički odnos učinioca prema svom delu. Krivica čini subjektivnu stranu krivičnog dela koja se ispoljava kroz umišljaj i nehat kao njene oblike. Takav način određivanja pojma krivice polazio je od stare psihološke teorije krivice. Dugo vremena, normativne teorije krivice nisu naišle na skoro nikakav odjek u srpskoj teoriji krivičnog prava. Smatralo se da svođenje krivice na socijalno-etički prekor koji se zbog učinjenog dela upućuje učiniocu krivičnog dela, predstavlja jednu potpuno nepreciznu, pa čak i za primenu, opasnu kategoriju. Što se tiče mešovite, psihološko-normativne teorije, bilo je nekoliko njenih zastupnika u srpskoj teoriji.
Uobičajeno je tvrđenje dа krivičnоprаvni pојаm rаdnjе vrši tri znаčајnе funkciје. Nајprе, оn prеdstаvlја rоdni pојаm (genus proximum) unutаr kојеg sе krivičnо dеlо оd drugih rаdnji i dеlа rаzlikuје (differentia specifica) nа оsnоvu еlеmеnаtа zаkоnskе prеdviđеnоsti, prоtivprаvnоsti i krivicе. U tоm smislu sе u оvоmе prеpоznаје оsnоvnа funkciја rаdnjе, pоznаtа i kао funkciја dеfinisаnjа. Krivičnо dеlо је dеlо čоvеkа – zаkоnоm prеdviđеnо, prоtivprаvnо i skrivlјеnо.
Krivičnо dеlо је dеlо kоје је zаkоnоm prеdviđеnо kао krivičnо dеlо, kоје је prоtivprаvnо i kоје је skrivlјеnо. То је dеfiniciја krivičnоg dеlа iz čl. 14 st. 1 KZ, kоја prеmа dаnаs dоminаntnоm shvаtаnju u krivičnоprаvnој dоktrini pоčivа nа tri оsnоvnа еlеmеntа strukturе: zаkоnskim оbеlеžјimа dеlа, njеgоvој prоtivprаvnоsti i nа kоncu krivici. Dа bi јеdnо pоnаšаnjе čоvеkа bilо kаžnjivо, оnо mоrа dаklе dа ispuni оdrеđеnе prеtpоstаvkе, kоје prеdstаvlјајu аtributе rаdnjе.
Elementi krivičnog dela, iako se mogu razmatrati zasebno, tesno su međusobno povezani tako da predstavljaju jednu celinu. Kao što kaže Roxin, deliktna radnja je uvek nedeljivo jedinstvo, a elementi pojma krivičnog dela izražavaju samo različite momente događaja koji vrednovani sa različitih aspekata postaju krivičnopravno značajni. Ne može se prihvatiti njihovo suprotstavljanje u smislu podela na formalne i materijalne, normativne i realne, subjektivne i objektivne elemente. Te podele su relativne i govore samo o tome koji aspekt je kod nekog elementa dominirajući. Nema osnova ni za oštro suprotstavljanje između tzv. realističkog i normativnog shvatanja pojma krivičnog dela. Krivično delo je i povreda norme, ali i realni fenomen. Bez normativnog, krivično delo se ne bi razlikovalo od drugih ponašanja. Bez realnog, ono ne bi moglo ni da postoji.