1. UVOD
O pojmu i sadržini međunarodnog krivičnog prava u teoriji ne postoji
jedinstveno shvatanje. Najstarije je shvatanje nastalo u XIX veku koje smatra da se
pod ovim pojmom podrazumeva skup pravila o prostornom važenju nacionalnog
krivičnog zakonodavstva ili skup pravila o primeni nacionalnog krivičnog zakona s
obzirom na mesto izvršenja krivičnog dela ili s obzirom na državljanstvo njegovog
učinioca. Nešto je šire shvatanje ove grane prava koje pored navedene sadržine
obuhvata i pravila o pružanju međunarodne pravne pomoći u krivičnim stvarima
1
.
Kršenjem pravila međunarodnog humanitarnog prava za vreme rata ili
oružanog sukoba dolazi do izvršenja međunarodnih krivičnih dela (zločina) za čije je
učinioce, u prvom redu, nadležan međunarodni krivični sud (vojni ili civilni,stalni ili
ad hoc). U procesu izvršenja međunarodnih zločina je moguće ispoljavanje više faza
(stadijuma). Pored toga, radi se o takvim krivičnim delima koja su retko rezultat
preduzimanja radnje samo jednog lica. Naprotiv, ovde se u velikom broju slučajeva
javlja saučesništvo kao oblik kolektivnog učešća više lica u izvršenju jednog ili više
međunarodnih krivičnih dela.
Iako je u savremenom krivičnom pravu prihvaćen sistem subjektivne krivične
odgovornosti za učinjeno krivično delo, ipak mnogi relevantni međunarodno pravni
akti kao i krivični zakoni, posebno oni doneti u poslednje vreme predviđaju
odstupanja, dakle izuzetke od ovog sistema.
Saučesništvo
2
kao oblik kolektivnog izvršenja krivičnog dela predstavlja jedan
od najsloženijih instituta opšteg dela krivičnog prava. No, to nije samo
krivičnopravni, već je i kriminalistički, kriminološki, kriminalnopolitički, ali
istovremeno i filozofski i sociološki problem o kome je dosta pisano u domaćoj i
inostranoj literaturi.
Saučesništvo predstavlja ne samo poseban oblik izvršenja krivičnog dela, već i
poseban oblik kriminaliteta ‒ kolektivni kriminalitet koji je znatno opasniji od
solitarnog (pojedinačnog) kriminaliteta.
Kolektivni kriminalitet predstavlja, zapravo, kumulaciju kriminalne energije,
odnosno zločinačke volje zbog svesne i voljne združenosti više lica u ostvarivanju
krivičnog dela. U teoriji krivičnog prava je nesporno da delo izvršeno od strane više
lica menja karakter društvene opasnosti izvršene radnje budući da saučesništvo
produbljuje težinu krivičnog dela pri određenim uslovima. Prema istom shvatanju
saučesništvo nije protivpravno samo po sebi, već se određuje protivpravnošću glavne
radnje kojom se ostvaruje krivično delo.
1
izdavanje krivaca, važenje presuda inostranih sudova i dr.
2
concursus plurium ad delictum
2
kategoriju. Što se tiče mešovite, psihološko-normativne teorije, bilo je nekoliko njenih
zastupnika u srpskoj teoriji.
Uobičajeno je tvrđenje dа krivičnоprаvni pојаm rаdnjе vrši tri znаčајnе
funkciје. Nајprе, оn prеdstаvlја rоdni pојаm (genus proximum) unutаr kојеg sе
krivičnо dеlо оd drugih rаdnji i dеlа rаzlikuје (differentia specifica) nа оsnоvu
еlеmеnаtа zаkоnskе prеdviđеnоsti, prоtivprаvnоsti i krivicе. U tоm smislu sе u оvоmе
prеpоznаје оsnоvnа funkciја rаdnjе, pоznаtа i kао funkciја dеfinisаnjа.
4
Krivičnо dеlо
је dеlо čоvеkа – zаkоnоm prеdviđеnо, prоtivprаvnо i skrivlјеnо.
Krivičnо dеlо је dеlо kоје је zаkоnоm prеdviđеnо kао krivičnо dеlо, kоје је
prоtivprаvnо i kоје је skrivlјеnо. То је dеfiniciја krivičnоg dеlа iz čl. 14 st. 1 KZ,
kоја prеmа dаnаs dоminаntnоm shvаtаnju u krivičnоprаvnој dоktrini pоčivа nа tri
оsnоvnа еlеmеntа strukturе: zаkоnskim оbеlеžјimа dеlа, njеgоvој prоtivprаvnоsti i nа
kоncu krivici. Dа bi јеdnо pоnаšаnjе čоvеkа bilо kаžnjivо, оnо mоrа dаklе dа ispuni
оdrеđеnе prеtpоstаvkе, kоје prеdstаvlјајu аtributе rаdnjе.
5
Elementi krivičnog dela, iako se mogu razmatrati zasebno, tesno su
međusobno povezani tako da predstavljaju jednu celinu. Kao što kaže Roxin, deliktna
radnja je uvek nedeljivo jedinstvo, a elementi pojma krivičnog dela izražavaju samo
različite momente događaja koji vrednovani sa različitih aspekata postaju
krivičnopravno značajni. Ne može se prihvatiti njihovo suprotstavljanje u smislu
podela na formalne i materijalne, normativne i realne, subjektivne i objektivne
elemente. Te podele su relativne i govore samo o tome koji aspekt je kod nekog
elementa dominirajući. Nema osnova ni za oštro suprotstavljanje između tzv.
realističkog i normativnog shvatanja pojma krivičnog dela. Krivično delo je i povreda
norme, ali i realni fenomen. Bez normativnog, krivično delo se ne bi razlikovalo od
drugih ponašanja. Bez realnog, ono ne bi moglo ni da postoji.
Pitanje redosleda pojedinih elemenata u opštem pojmu krivičnog dela jeste
jedno od ključnih pitanja njihovog međusobnog odnosa. Ono nije samo teorijskog
karaktera. Četiri obavezna elementa u pojmu krivičnog dela istovremeno predstavljaju
i četiri stepena, ili nivoa kroz koje se mora proći da bi se moglo konstatovati da je
učinjeno krivično delo. Prilikom primene krivičnog prava uvek se počinje sa radnjom
a završava sa krivicom. Ne samo da je to shvatanje vladajuće u inostranoj
krivičnopravnoj teoriji, nego ono polazi i od prirode i sadržaja pojedinih
konstitutivnih elemenata opšteg pojma krivičnog dela. Teško je, stoga, objasniti
činjenicu da je ranija krivičnopravna teorija u Srbiji potpuno ignorisala ovo pitanje.
4
http://www.ius.bg.ac.rs/crimenjournal/articles/Crimen_001-2012/Crimen_001-
2012_5.Igor%20Vukovi%C4%87,%20Krivi%C4%8Dnopravni%20pojam%20i%20funkcije%20radnje.
pdf
5
Stojanović, 2000: 90
4
2.1 Opšti elementi krivičnog dela
2.1.1 Radnja
Radnja se može ispoljiti u vrlo različitim oblicima: počev od jednog prostog
telesnog pokreta, pa do vrlo složenih događaja i procesa. Neki od njih sadrže samo
minimum volje koji se manifestuje u nekom telesnom pokretu, dok drugi
podrazumevaju složeno ponašanje subjekta koje u sebi obuhvata različite aspekte
ostvarivanja njegove ličnosti i koje je usmereno na ostvarivanje određenog cilja. Svi ti
oblici radnje moraju se obuhvatiti jednim pojmom radnje. Pojam radnje ne sme da
sadrži ono što je sadržano u drugim elementima u pojmu krivičnog dela. Iako se stav
o tome da se radnja nalazi izvan elementa predviđenosti u zakonu u nemačkoj
dogmatici kritikuje i sve češće zastupa shvatanje koje odbacuje potrebu unošenja
radnje u pojam krivičnog dela, on je ipak opravdan. Radnja u pojmu krivičnog dela
ima trostruku funkciju, odnosno ima ulogu osnovnog, povezujućeg i razgrani-
čavajućeg elementa u tom pojmu. Od te tri funkcije, naročito sa praktičnog aspekta
posmatrajući, najvažnija je razgraničavajuća funkcija.
Funkciju razgraničenja između radnji koje potencijalno mogu biti radnja
krivičnog dela i onih koje to ne mogu biti, uspešno obavljaju kako stara naturalistička
i kauzalna teorija radnje (koja je u sudskoj praksi u Srbiji i dalje vladajuća), tako i
neke novije teorije (finalna, personalna, socijalna). To može i socijalno-personalna
teorija radnje. Iako se personalno i socijalno shvatanje pojma radnje, u nemačkoj
krivičnopravnoj teoriji oštro suprostavljaju jedno drugom, opravdano je da se prihvati
jedna kompromisna, mešovita teorija koja bi obuhvatila socijalnu i personalnu
komponentu. S obzirom na to da ljudska radnja, osim u vrlo retkim slučajevima
ispunjava uslove da (potencijalno) bude radnja krivičnog dela, u nemačkoj teoriji je
prošireno shvatanje da radnju ne treba unositi kao obavezan elemenat u pojam
krivičnog dela, pa se zbog toga u novije vreme usvaja trostepena struktura krivičnog
dela. Naprotiv, u našem se krivičnom pravu i dalje pridaje veliki značaj radnji
krivičnog dela, pa se i radnja unosi kao prvi elemenat. Iz toga proizlazi i
četvorostepena struktura krivičnog dela.
2.1.2 Predviđenost u zakonu
Da bi neka radnja bila krivično delo, ona mora biti u zakonu predviđena kao
krivično delo. Taj element pojma krivičnog dela znatno sužava krug radnji koje se
mogu smatrati krivičnim delom. Predviđenost u zakonu neke radnje, odnosno
ljudskog ponašanja kao krivičnog dela u stvari znači ostvarenje bitnih elemenata
zakonskog opisa nekog krivičnog dela. Otuda se elemenat predviđenosti u zakonu pre
svega vezuje za pojam bića krivičnog dela. Predviđenost u zakonu osim ostvarenosti
bitnih elemenata bića krivičnog dela (kako objektivnih, tako i subjektivnih) obuhvata i
uslove kažnjivosti. Ostvarenost elemenata bića krivičnog dela i uslova kažnjivosti
5
