Spoljnji dug Srbije

UVOD

“Niko ne može biti pametan ako mu je prazan želudac .”
Ivo Andrić
Međunarodne finansije obuhvataju novčana kretanja kao recipročan izraz razmene roba i usluga kao i novčana kretanja, odnosno transfere novca koji nisu posledica razmene roba i usluga.
Tema kojom se bavimo u ovom radu zahteva analizu kratkoročnih, srednjoročnih i dugoročnih dugova naše zemlje kako bi prikazali trenutno finansijsko stanje. Naravno, istraživanja zahtevaju da se obuhvate različiti aspekti i konsultacije sa više različitih izvora. Ako se ne bi asocirali samo na Srbiju, činjenica je da bi se prikazi ekonomske snage razlikovali od države do države. Istorijska dešavanja, prirodna bogastva, različite državne politike samo su neki primeri koji su uticali na oslikavaje stanja. Mi ćemo se vratiti u neke ranije godine kako bi lakše objasnili sadašnju sliku Srbije i tokove bitnih dešavanja. Skrenućemo pažnju i na neke osnovne pojedinosti kako bi u potpunosti predstavili javni dug.

Javni dug
Javni dug je oblik javnog prihoda koji ostvaruje država, ili drugi javnopravni organ, zbog postizanja određenih ciljeva, odnosno zbog pokrića rashoda, bilo kod emisione ustanove, bilo kod nosilaca dohotka (ili u inostranstvu). Javni dug predstavlja, dakle skup različitih oblika zajmova, koje obično pravi država u svrhu ostvarivanja određenih budžetskih ciljeva. Davno su poznati različiti oblici javnog duga, kao vanrednog izvora sredstava za finansiranje javnih (državnih) rashoda. U poslednje vrieme javni dug se redovno javlja kao izvor u državnim finansijama, ali ne radi uravnotežavanja državnih finansija, kao u klasičnoj teoriji, već kao vrlo pogodan i efikasan instrument ekonomske politike savremenih država.

Stalno prisustvo i stalni rast, apsolutno i relativno, nije posledica samo finansijskih teškoća ili vandrednih potreba države, već i promena karaktera ovog vanrednog izvor javnog prihoda. U finansijskoj teoriji se pravi razlika između javnog duga i javnog zajma.
Danas bi se mogla praviti razlika između javnog duga i javnog zajma uglavnom u odnosu na subjekte koji ga opisuju. Javni dug se obično formira kod Centralne banke ili u inostranstvu, dok se javni zajam formira uglavnom na sredstvima subjekata, nosilaca dohotka u privredi. Ovde se pre svega, imaju u vidu sredstva preduzeća, stanovništva, poslovnih banaka i drugo.

Na drugim elementima teško je danas praviti razliku (osim na sistemu otplate), tako da se najčešće ta dva pojma sve više identifikuju u finansijskoj teoriji i politici, mada ne mora da postoji uvijek znak jednakosti između javnog duga i javnog zajma.

Javni zajam najčešće nastaje u posebnim uslovima kada su državi odmah, ili u kratkom roku potrebna sredstva za određene, najčešće vanredne rashoda, koje ne može da osigura redovnim prihodima. Javni zajam je metod kojim se to postiže. Raspisujući javni zajam, u odnosu na nosioce dohotka u zemlji ili uzimanjem zajmova u inostranstvu, država dolazi do potrebnih sredstava.

Javni zajam država vraća postepeno u dužem vremenskom periodu, obično kroz anuitete (otplate i kamate) – koristeći pri tome svoje redovne prihode (poreze i drugo). Ovo je posebno slučaj kad naglo porastu javni rashodi (ratno stanje), kada je nemoguće daljom poreskom presijom osigurati potrebne redovne prihode. Državni zajmovi su metod ili sredstvo kojim se, tokom dužeg ili kraćeg vremena teret vanrednih rashoda raspoređuje na više generacija bez osetnijeg poreskog opterećenja generacije koja je trenutno poreski obveznik.
Spoljni dug, (takođe, Eksterni dug), nastaje kada se javi deficit platnog bilansa kao rezultat platnobilansne i deviznobilansne neravnoteže u poslovanju sa inostranstvom, to se finansijski pokriva kreditnim zaduženjima u inostranstvu u visini platnog deficita. Tako nastaje eksterna zaduženost tj. dug date zemlje prema inostranstvu.