Strategijski menadžment u upravljanju procesima

1.    Strategijski menažment i upravljanje procesima

Upravljane je neophodno u savremenom društvu. Sam pojam upravljanja predstavlja kontinualno dejstvo upravljackih akcija kojima se utice na parametre sistema, a sistem prevodi iz jednog stanja u drugo. Veliki doprinos utemeljenju menadžmenta kao naucne discipline doprineli su Anri Fajol i Frederik Tejlor. Anri Fajol je slavni francuski teoreticar koji je svoju teoriju zasnovao na velikom radnom iskustvu prvo kao rudarski inženjer,a potom kao generalni direktor. Fajol je definisao menadžment kao:

• predvidanje
• planiranje
• komandovanje
• koordiniranje
• kontrolu.

U tom smislu, on je utvrdio 6 kljucnih preduzetnickih aktivnosti:

1. tehnicke aktivnosti (proizvodnja)
2.komercijalne aktivnosti (kupoprodaja)
3. finansijske aktivnosti (kapital)
4.obezbedenje (cuvanje imovine)
5.racunovodstvene aktivnosti (finansijske informacije)
6.menadžerske aktivnosti (planiranje i organizovanje).

Poslovanje preduzeca sve više je pod dominantnim uticajem faktora eksternog okruženja. U takvim okolnostima ne postoji univerzalna formula za postizanje poslovnog uspeha niti se mogu prenaglašavati uticaji i zasluge pojedinih funkcija. Blagovremeno i adekvatno reagovanje na pozitivne i negativne signale iz okruženja, uz optimalno korišcenje svih izvora i sposobnosti preduzeca, pouzdana je osnova za njegov rast i razvoj.

2.    Razvoj menadžment sistema
Kao odgovor na izazove eksternog i internog okruženja javljaju se razliciti koncepti i tehnike upravljanja što je posebno izraženo poslednjih decenija. Reagovanjem na promene koje su zahvatile sve oblasti privrednog i društvenog života formulisani su razliciti pristupi strategijskom upravljanju. Nastale su brojne definicije koje iz razlicitih uglova objašnjavaju ovaj fenomen. Razlicita shvatanja strategijskog upravljanja mogu se, s obzirom na pristupe, grupisati u nekoliko grupa.
Jednu grupu cine pristupi koji strategijsko upravljanje objašnjavaju polazeci od ciljeva. Strategijsko upravljanje se posmatra kao ukupnost odluka (ciljeva, strategija i programa) i akcija koje ih slede. U osnovi ovog pristupa je razvijanje strategija kojima se realizuju definisani ciljevi preduzeca.
Strategijsko upravljanje se shvata i kao odnos preduzeca i okruženja. U pitanju je eksterna orijentisanost i reagovanje na promene iz okruženja. S obzirom da su one sve izraženije, a rizik i neizvestnost veci, neophodno je racionalno reagovanje uskladjivanjem ponašanja preduzeca sa faktorima i elementima eksterne sredine.
Posebnu grupu cine pristupi koji u definisanju strategijskog upravljanja polaze od potrebe povezivanja strategijskog razmišljanja i operativnog delovanja. To je akcioni proces u kome se u razvijanju strategija polazi od strategijske analize, strategijskog izbora, zatim sledi implemenntacija i kontrola.
Navedeni pristupi nisu medjusobno suprotstavljeni. Naprotiv, moguce je i potrebno povezati ih, jer se proces strategijskog upravljanja objašnjava na pravi nacin kombinovanjem elemenata svakog od njih.
Koncept strategijskog upravljanja vremenom je evoluirao. Promene u konceptu nastale su kao rezultat prilagodjavanja izmenjenim uslovima u okruženju i predstavljale racionalan odgovor menadžmenta preduzeca. Sedamdesetih godina strategijsko upravljanje zasnivalo se na finansijskoj analizi i finansijskom predvidjanju. Analiza delatnosti i konkurentnosti su u fokusu strategijskog upravljanja u 1980-im godinama a 1990-ih ono se zasniva na upravljanju promenama. Karakterišu ga alternativni scenariji, strategijsko razmišljanje i upravljanje resursima .
Za razumevanje konceptualnog razvoja funkcije planiranja u preduzecu sugeriše se fazni model. Ovaj prilaz je koristan za razumevanje same prirode procesa planiranja zato što ga posmatra kao proces ucenja, a ne kao stanje stvari. Osim toga, razvoj planiranja se dovodi u vezu sa nastankom strategijskog menadžmenta.