Stvaranje Evropske unije

UVOD

Ovaj rad analizira stvaranje Evropske unije, kriterijume konvergencije, način na koji su oni uvrđeni i kako se, odnosno, koliko ih zemlje poštuju nakon pristupanja evrozoni, ulogu Evropske centralne banke u kreiranju monetarne politike EU, kao i prednosti i nedostatke EU.

Stvaranje jedinstvene valute bio je dug proces od istorijskog značaja. Pre manje od jednog veka, Evropu su karakterisali politički nemiri i ekonomsko rasulo. Motivi za početak integracije su brojni. Postojala je želja stvaranja demokratski uređene Evrope kao alternative odbačenoj nacionalističkoj vladavini. Takva Evropa je trebala da postane zajednica mira i mesto koje pruža ekonomsku sigurnost svojim državljanima. Potpisivanjem Rimskog i Pariškog ugovora evropski lideri započeli su izgradnju ujedinjene Evrope. Od tada, Evropa je postigla mnogo. Sigurno, jedno od najznačajnijih dostignuća bilo je uspostavljanje zajedničkog tržista, sa slobodnim protokom robe, kapitala i ljudi. Nakon toga, ne manje važna, stvorena je Evropska unija sa 11 članica na početku, a već sada sa 16.

Generalno, zemlja ne postaje član evrozone odmah nakon pristupanja Evropskoj uniji. Umesto toga, zemlja postaje članica koja podleže pravilu privremenog odstupanja. Ovakve zemlje imaju niz obaveza. One moraju da sprovode zajedničku politiku deviznog kursa (uključivanje u Mehanizam održavanja utvrđenih deviznih kurseva – ERM2), a da sopstvenu ekonomsku politiku posmatraju kao zajedničku brigu. Međutim, samo koordinisanje politika nije dovoljno. Da bi ušle u Evropsku uniju, zemlje moraju da ispune niz kriterijuma pravne i ekonomske konvergencije. Kriterijumi pravne konvergencije obavezuju zemlje koje apliciraju za prijem u evrozonu da stvore odgovarajuće pravne osnove za učestvovanje u monetarnoj uniji, od kojih je najvažnija nezavisnost centralne banke. Za razliku od njih, kriterijumi ekonomske konvergencije obavezuju zemlje koje žele da uđu EMU da stvore ekonomske uslove koji omogućavaju održavanje stabilnosti cena i obezbeđuju usklađenost na nivou evrozone.

ISTORIJA I STVARANJE EVROPSKE UNIJE

Sigurno jedan od najkomplikovanijih koraka u evropskim integracijama bio je stvaranje Evropske monetarne unije (EMU). Ono je prvi put spomenuto u Marjolin memorandumu. Evropske komisije iz 1969. godine. Međutim, problem koji je tada postojao, odnosio se na već uspostavljen sistem međusobno fiksiranih kurseva. Tek kada je bilo jasno da bretonvudski sistem više ne funkcioniše, mogla se započeti monetarna integracija.

Ideja o Evropskoj uniji zvanično oživljava na samitu u Hagu 1969. godine. Na inicijativu samita napravljen je Vernerov izveštaj, 1970. godine. Izveštaj je predlagao uvođenje fiksnih deviznih kurseva valuta EU sa uskim prostorom za fluktuacije. Zemlje članice Evropske ekonomske zajednice (EEZ6) su marta 1971. godine otpočele proces stvaranja monetarne unije. Utvrđena je zona međusobne fluktuacije šest valuta od +/- 2,25% (ukupno 4,5%) . Centralne banke su morale da intervenišu korišćenjem deviznih rezervi tako da valuta u svakom slučaju ostane u dozvoljenom okviru, a što bliže kursu na središtu dopuštenog intervala. Međutim, takav sistem nije dobro funkcionisao. Osnovan je i Evropski monetarni fond (European Monetary Cooperation Fund) koji je trebao da održava sistem fluktuacija. Javljali su se brojni problemi. Valute koje su tek izašle iz sistema Breton-Vudsa teško su se zadržavale u okviru dozvoljene fluktuacije, a inflacija je rasla u razvijenim zemljama. Stoga je, 13. marta 1979. godine, na osnovu odluke Saveta ministara uveden Evropski monetarni sistem (EMS) koji je trebao da uvede ograničenja za međusobne fluktuacije valuta zemalja članica EU pod nazivom ERM (Exchange Rate Mechanism). To je sistem fiksiranih deviznih kurseva koji bi se povremeno prilagođavali tržišnim kretanjima . Istovremeno je uveden eki (eng. ECU, European Currency Unit) – monetarna jedinica koja je predstavljala različite fiksirane količine svake od valuta u EMS. Baš kada je delovalo da EMS savršeno funkcioniše, nekoliko valuta je ispalo iz sistema zbog prekoračenja dozvoljenog nivoa fluktuacija. Iz EMS-a su ispali funta, lira, peseta i escudos.

1988. godine, Evropski savet je odlučio da obnovi program monetarne integracije. Na čelu komiteta bio je Žak Delor (tadašnji predsednik Evropske komisije). Delorov izveštaj podrazumevao je stvaranje Evropske monetarne unije u 3 stepena koji su izvedeni u sledećim periodima:

1. Prvi stepen: 1. jul 1990. – 31. decembar 1993. godine. Aktivnosti u okviru prvog stepena podrazumevale su stvaranje bolje interakcije kapitalnih tržišta. To se odnosilo na smanjivanje razlika u ekonomskim politikama zemalja članica, uklanjanju prepreka za finansijske tokove, upotpunjavanje zajedničkog tržišta itd.
2. Drugi stepen: 1. januar 1994. – 31. decembar 1998. godine. Trebalo je stvoriti ustanove koje će sprovoditi poslove u vezi sa monetarnom integracijom. Nakon drugog stepena, ERM se zamenjuje sa ERM2.
3. Treći stepen: 1. januar 1999. – do daljnjeg. Međusobno su fiksirani kursevi onih valuta koje su se kvalifikovale za evrozonu.